Народне шале и пошалице о парама: Шта ћу с новци? А тек без њих!

Новац нам најбоље помаже да подносимо сиромаштво

Новац има једину и праву вредност у оном тренутку кад се од њега растајемо. Или, што рекао Шопенхауер, „Најбоље је уложен онај новац који нам је украден, јер нам је послужио да купимо разбор и искуство“. Још је Јувенал запазио да те нико не пита одакле ти новац, али да мораш да га имаш. На несрећу, новци су као гости: дођу и прођу. Уосталом, они су округлог облика управо зато да би лакше ишли из руке у руку

У нека стара времена јадао се један /или се хвалио/:

– Ја сам ти такве среће да сам се родио без филера у ђепу!

– Ћути, море, – тешио га сусед – ти си још и срећан, јер си се бар родио са ђеповима.

У ствари, новац нам помаже да подносимо сиромаштво. Са новцем је исто као и са женама: човек мора да му посвети бар мало времена, јер ће он иначе отићи да тражи срећу код неког другог.

О томе лепо збори једна згода кад је Србин позвао Швабу на свечаре, па по српском обичају узео да му наздравља:

– Драги комшија Швабо, жив и здрав био, срећа те свуда пратила и берићета у свему имао. Рађале ти њиве пшеницом белицом и кукурузом злаћаним. Напунио, дабогда, све амбаре и чардаке. Овце ти се множиле, а свиње ти се плодиле. Имао гојну марву и чиле коње. Штогод почео, све ти од руке ишло…

И још је дуго набрајао, а кад је Шваба једва дочекао краја, он наздрави Србину:

– Чујеш, комшија Рац, дао теби Бог доста новаца, па ти онда купио све што волиш?

Да се сетио, Шваба би још додао:

– У моја земља, у Немачка, ти могло да трошиш новац и на кинеском језику, али да би га зарадиш, мораш зарадиш на немачком!

Лакше је чувати овце него новце

И најмање чобанче са Радочела зна да добро ваља чувати само једну овцу, ону највраголастију, јер кад она крене негде устрану, за њом крећу све остале. Испало је, међутим, да ни те овце што застрањују нису највеће зло у животу човека, па је Србин пронашао мудрост: „Лакше је сачувати овце, него новце!“

Кад одлази од нас, новац има стотину ногу… Кад долази или треба да дође, једва се догега и на – две.

Нема нам друге, у животу ваља изабрати хоћемо ли да зарађујемо новац, или да га трошимо – за обоје човек нема времена. Људи се, ваљда, зато и жене, да би имали ортака бар у трошењу.

Наш човек, поготову ако је однекуд од горњег тока Нишаве, уме да приштеди у на роду најрођенијем. Тражи, рецимо, њему његов синчић:

– Татко, дај неку пару да се провозам на рингишпил!

– Кој ће ти то андрак, земља се ионако сама врти!

Дешава се да му се са сличним захтевом на говорници појави и рођена му супруга:

– Миле, дај ми још паре!

– Па јел’ ти дадо прошле недеље?

– Јеси, али ја их све потроши’…

– Ти више ниси нормална… Или си дибидус заборавила да економишеш, јал си опет брзоплето вратила неки дуг!

Беле паре за црне дане

Ни мушка сорта не може да се похвали неким ушивеним џеповима, како је то недавно покушавао да нас научи популарни деда Аврам.

У оно раније, бајаги разумније доба (уз разумније људе), отишао један Лала на вашар и продао краву. Сео потом под шатру и плаћ’о свирце. Тако један дан, па други, о кући и не помишља.

Трећег дана ето ти његове Пеле. Нађе га под шатром како размењује последњу круну.

– Несрећниче! – ужаснула се жена – Па сад ни краве ни новаца!

– А шта да је цркла? – филозофски ће Лала.

„Шта да је?“… А „шта да није?“ Има и о томе лепа прича.

Искао поп Шули да му плати опело што га је држао његовом оцу. Шуле је говорио да нема, а поп био упоран:

– Ма, не могу више ни по часа чекати, већ хоћу да ми одмах платиш!

Шуле разрогачи очи, па некако потуљено упита:

– Пос’ му његов, а како би могао чекати да је ћаћа и сад за козама?

Наиђу некад зле године, па се чак и просјак жали како, ево већ три месеца, живи од – готовине! Зар је онда чудна оваква сцена:

Узрујао се један крчмар, па све прашти:

– Вечерали сте… Попили сте литру вина… А сад велите да не можете да платите! Па то је да човек искочи из коже!

– Ама, човече – смирује га гост – што се тако жестите? Нисте ви криви што ја немам пара!

Један такав беспарник дошао и Насрадин-хоџи и затражио у зајам сто гроша.

– И да ми даднеш четири месеца да ти вратим тај дуг.

А хоџа штрпка браду, па ће право у стомак:

– Новаца немам, а времена ти могу дати, ако хоћеш, и осам месеци!

Хоџа ваљда знао за неког Тривуна који се у сличној прилици лоше провео, па тако одбрусио. Што се тог Тривуновог повода тиче, то је било овако:

Дошао њему земљак и затражио три банке на зајам.

– А кад ћеш ми вратити?

– Кад пођем у цркву.

Превари се Тривун и даде паре, а земљак од тог дана нити враћа паре, нити иде у цркву.

И кад смо већ код духовних ствари, поменимо и епитаф на гробу једног далековидог Лесковчанина.

Наручио он у потаји да му каменорезац припреми уклесана слова, па да их само утисне на плочу. А тамо писало:

„Кад сам умро
моји због тога и дан-данас пате
јер сам пре смрти подиг’о кредит,
а они отплаћују рате.“

Цванцике и да не помињемо

Ишли из руке у руку грошеви и маријаши, круне и филери, тантузи и аспре, у неких се задесили и дукати, а једном ковачу таман биле и банке…

Извадио он усијану потковицу из ватре, а сељак који је чекао да му се коњ поткује, каза, тек да није мутаво:

– О, ала из ње бије врелина!

– То није ништа – надмено ће ковач – Ако ми даш банку, ја ћу је лизнути.

– Е, вала, даћу ти! Баш да видим ту силу од језика! – рече сељак и пружи му десетицу.

Ковач узе десетицу, лизну је, па је стави у џеп.

О џепу кад је реч, један господин турио руку тамо, па зајаукао:

– Ајаој, где је мој новчаник?!

Један чачкаш узео да га теши:

– И ја сам га бадава тражио. Већ су га други украли.

Много се згода врти око новчаника, па тако и ова:

– Позајми ми четири круне – тражи један ђак од свог друга – Оставио сам новчаник код куће.

– А што га ниси понео?

– Ког ће ми врага, кад је – празан!

За сличне прилике Ера има посебну мудролију. Срео он једног кмета и затражио му десет цванцика на зајам.

– Како ћу ти дати десет цванцика, кад их нема више од четири?

– Па дај ми та четири, а шест ћеш ми остати дужан – предложи Ера и – доби на зајам!

Мучно је дати, а ништа мање мучно није ни натраг тражити. Знао то један мајстор, па послао свог шегрта да он наплати дуг. Овај се враћа и каже:

– Мајсторе, брица не да оне паре што вам дугује.

– И шта каже?

– Не каже ништа, само ме је два пута ошамарио.

– И ти си то отрпео?

– Јок, него ћу још за ваш новац да се тучем са човеком!

Један Шумадинац имао бољу стратегију. Кад је њега и друштво извесни тврдица позвао да му покосе ливаду, он још на почетку рече:

– Хајдете ви да косите, а ја одох да га одмах тужим суду. Таман док покосимо, ваљда ће се и пресуда донети! (Башка што је он самог себе ослободио од косидбе!)

Много наивнији испао један доброћудни Лала. Запутио се он поред Бегеја у Велики Бечкерек. Припекла звезда, а пред њим лађари вуку дереглију. Лала се наједаред досети:

– Куда ћете ви, људи?

– У Велики Бечкерек.

– А бил’ мене повезли?

– ‘Оћемо, само да платиш!

– А кол’ко?

– Ако се возиш, два динара, ако вучеш са нама – један динар.

– Е, ја сам сирома’ човек, ја ћу да вучем – рече Лала, пребаци конопац и поче да тегли за своје рођене паре.

Дукати и кисело млеко

„Новац понекад уклања неприлике“, кажу Кинези, „али још чешће их ствара“, јер „новац у џепу – то је ђаво у срцу!“ Тако један наш Шкотланђанин из Понишавља отишао да купи нешто против мува, па му показали препарат од 30 динара који може да убије сто мува и други од 50, који је у стању да среди и свих стотину. Овај наш одмах кренуо из радње, а продавац га у чуду запитао: куда ће то сада?

– Идем да избројим мушице – објасни му нашинац.

Истом том затражио синчић:

– Татко, дај ми неки динар да купим поморанџу!

– Ма, иди бре, синко! Опсуј мајку на продавца и он ће да те гађа са две!

Свачему се наш чова довије, па тако и један Радојица што је неком газди дуговао десет банки. Дојадило ономе да чека, па се упутио у село, до Радојице. Затекао га како у ледини забија трње. Зачудио се, а дужник му лепо објаснио да он то прави новце.

– Кад овуда буду туђе овце пролазиле, свака ће се очешати и оставити по мало вуне. Ја ћу ту вуну однети и продати, па теби твоје платити. Је ли поштено?

Газда се тој досетки почне грохотом смејати, а Радојица ће:

– Лако се теби смејати готовом новцу!

О неким гладним жељама причала двојица из Врховина који су преко поља Брезовица ишли у Кореницу. Кад су опазили велику долину, Чарапина ће упитати Обојчину:

– Чега би ти најволио да је ова долина пуна?

– Ма, брате, дукатима! – кликну Обојчина.

– Мучи, бено! Што ће нам дукати, ван да је бог да, па да је она пуна кисела млијека, па загустити стученим крумпиром, па да ти зађеш с оне стране, а ја с ове, па да једемо све дотле док се насред долине не састанемо.

И опет један мајстор, шустер, послао шегрта ка једном дужнику, па дечко учтиво саопштио:

– Господине, послао ме мајстор са рачуном, ал’ ми заповедио да се не вратим док не платите.

– Врло добро! Ево ти столице, па седи! А да ти не би било дуго време, закрпи ми ципеле!

Новац не ствара човека, али и ту има изузетака. Тако једном сиромашном путнику приликом неке железничке несреће воз откинуо једну ногу и једну руку, па му осигуравајуће друштво исплатило грдну одштету.

Кад је обогаљени несрећник примио новац, он сав срећан узвикнуо:

– О, људи, још један овакав несрећни случај, па ја – читав човек!

Узми и ћути!

Кад је новац у питању и некадашњи жандарми су умели да поставе дијагнозу. Тако један привео двојицу тврдећи да су мртви пијани. „По чему?“ – пита га старешина. Ревносни жандарм објаснио:

– Овај овде бацао је паре око себе као да им је прошла важност…

– А овај други?

– Тај је био још пијанији, јер је те паре скупљао и – враћао му!

О бацању је реч и у једној шали са југа Француске. Тамо вратар једног старог дворца овако показује то здање:

– А ово овде је кула са оловним вратима. Стари људи који овде у околини живе веле да је неки вратар, мој претходник, кроз ова врата у понор бацао оне посетиоце који му не дадоше – бакшиш!

Новац је најслађи кад је у кешу, али неки му не налазе мане ни кад га треба књижити као зајам. Један презадужени нашао решење да се раздужи, па се богато оженио. Пита га потом другар:

– И добро, шта ће ти сад остати кад цео женин мираз даднеш за дугове?

– Како шта ће ми остати? Па – жена!

Жена је, уопште узев, веома варијабилна валута. Један је понудио пријатељу.

– Хајде да ти продам своју жену. Колико дајеш за њу?

– Ти си луд! Не дам ни гроша!

– Продато! Можеш да је водиш!

Треба умети са новцем, али ваља знати и са дужницима. Опет један мајстор шаље шегрта да нешто наплати, а шегрт пита:

– А где да носим овај рачун господину уреднику: у редакцији или у његов стан?

– У његов стан, разуме се. У редакцији овакве ствари иду одмах у кош!

Новац је, тврде неки, шесто чуло, без кога се у потпуности не може користити ни осталих пет.

Жали се један Станиша пријатељу:

– Више не могу очима да видим оног Драгишу!

– А што?

– Пре неки дан сам га молио да ми да нешто пара на зајам…

– И није ти дао?

– Напротив, дао ми је!

На Мадагаскару постоји од искона пословица: „Ко хоће да се обогати, мора да лови рибу одједном у три реке.“

А кад се обогати, настају нови проблеми. За једног таквог нашао се научник који се заинатио да израчуна колико је дотични богат. Испало овако:

– Кад би делио сав свој иметак, он би сваком човеку на земаљској кугли могао дати по читав талир.

Чуо то богаташ о коме је рачун изведен, па позвао учевњака к себи. Извадио један талир и рекао му:

– Ево ти твој талир, а за остали свет немој више да се бринеш!

Поједини наши ђилкоши умели су одувек да се у колу продеру:

– Јој, шта ћу с новци?!

– А шта би тек без њих? – нашао би се увек неко ко ће да их припита.

Новица Митић

Facebook коментари

Пошаљите коментар