Шести април 1867. године

Шести април 1867. године је за Београд и Србију значајан због симболичне примопредаје кључева градова (утврђења у којима су до тада били смештени турски војници), односно због коначног повлачења турске војске из Србије.

Свечана предаја кључева утврђених градова извршена је на цветни четвртак, 6. априла 1867. године, на трибини, постављеној на Калемегдану, пољу испред београдске тврђаве.

„У један сат шестог априла, кнез Михаило је у двору приредио свечани ручак на којем су били: чланови породице Обреновић, Министарски и Државни савет, председник Народне скупштине, председник Београдске општине, председник Касације и председник Апелације, сви са својим породицама. На том свечаном ручку био је и Татар-Риста са својом женом Мацом, коју је кнез био нарочито позвао да дође из Алексинца у Београд на свечаност.

После ручка гости су са домаћином прешли у црвени плишани салон на црну кафу. А када су се гости после ручка разишли, кнез Михаило је задржао Татар-Ристу и у једној кожној кеси дао му је сто дуката, као израз своје захвалности, што му је донео благоизвестије великог везира Али-паше.“

Цео Београд је био искићен цветним гирландама. Народ, приспео из свих српских крајева, је клицао, а на улицама се играло коло. Ево извештаја са лица места:

„У четири сата по подне, неколико гласова из гомиле је на Теразијском сокаку повикало снажно, да се орило целим сокаком:

– Гле, браћо и сестре, књаз нам долази са председатељем Гарашанином. Ура! Живео књаз, живео председатељ Гарашанин!

Овом клицању придружила се сва скупљена гомила света, бацивши погледе ка путу, који води на двор, одакле су кнез и Гарашанин долазили. У томе моменту су народне банде засвирале тада у Србији врло популарно оро: Ситно коло до кола, чуло се до Стамбола и Нишлије су прве заиграле. Једна изванредна и витка Нишлика, Дарка, жена тридесетих година, која је дивно певала и играла, повела је коло. У десној руци држала је бели рубац и њиме је махала приликом играња. По исказу очевидаца, лепа Нишлика Дарка играла је са пуно севдаха и слободе и у игри тело јој се све кршило. Од велике радости што се кнез Михаило и председатељ Гарашанин налазе међу народом, гомила их је увукла и они су заиграли. Кнез се ухватио до коловође, а Гарашанин мало даље од кнеза.

Коловођа, лепа Дарка, пуна поноса што до ње игра кнез, играла је са заносом и махала је својим рупцем по ваздуху. Многи су посматрачи ове игре тапшали и кнезу и коловођи. А када се коло завршило, кнез Михаило, као сваки џентлмен, коловођи се дубоко поклонио и са Гарашанином пошао кроз гомилу веселога света, потпуно слободно, а гомила га је урнебесно поздрављала…

Када се кнез од коловође, лепе Дарке, удаљио, она је подигла своју леву руку и снажним гласом узвикнула је, језиком свога Ниша, гомили око себе:

– Људи, бре, проклет бија онај кој си ми ову руку обања к’д си умрем, јер она си је књаза у оро држала. Ура, живео књаз!

Сакупљени свет јој је неколико пута викао:

– Живела лепа Нишлика, живела лепа Дарка, живео кршни коловођа. Живео велики књаз, живела слобода. Ура!“

Увече, кнез Михајло је у згради Београдске општине приредио бал. „После званичног књажевог ора, на балу су се играла још и ова кола: Моравац, Жикино коло, Четворка, Заплет, Неда гривна, Капетан-Ђорђија, Нишевац…

Коло Лепа Маца повела је Маца, жена татар Ристе Прендића, са кнезом Михаилом, који је ову жену много ценио и био чест гост у њеној великој и луксузној кући у Алексинцу, у чијим је цветним и пространим вртовима кнез Михаило уживао и посматрао шетњу дивних паунова, чије се перје пресијавало.

Али, играле су се и окретне игре: шнел-полка, калуп, тајч, валцер, шотиш-полка и коло Островљанка.“

Facebook коментари

Пошаљите коментар