На правном одељењу Велике школе у Београду, кривично право предавао је професор Аћим Чумић, који се нарочито допадао ђацима јер је сваки погодан тренутак користио да „загрми“ на намеснике малолетног кнеза Милана Обреновића, а нарочито на председника владе Радивоја Милојковића. Наиме, Чумић се поред

наука активно бавио политиком и уз помоћ разноразних  политичких смицалица и не само политичких, постао министар полиције а касније и предсденик владе. Ђацима, расположеним за било какве промене режима, одговарао је његов ратоборни став, а као врсни познавалац Кривичног права и због громогласног излагања постао је миљеник увек на буну спремних младића. Толико се драо на предавањима да су пролазници често застајали на улици код Капетан-Мишиног здања и слушали његова излагања.

Рекло би се да Аћим није био највећи опозиционар у Србији само за време док је био министар и председник владе. Као такав није се свидео режиму, а нарочито председнику Милојковићу који је једва чекао да се професор Чумић кандидује за председника Општине београдске. Чумић је ову одлуку саопштио марта 1871, најпре својим ученицима, а потом се винуо у предизборну кампању у којој му је потајну подршку давао Милојковић из одређених разлога.

Професор-ректор Јосиф Панчић пожелео је срећу колеги Чумићу када је овај био изабран за председника Општине, а његов љути противник задовољно је трљао руке јер је Аћима могао да сруши само на политичком плану пошто у Великој школи ратоборног професора није могао ни да помери. Чумић је био веома добар и исправан предавач. Професор Чумић је дао оставку на место предавача, јер Закон није дозвољавао да истовремено буде

професор и политичар!

Професор Чумић је кратко време био на месту градоначелника, јер му је председник Милојковић „сместио“ и тако га приморао на оставку, а пошто је професоре постављала влада, Аћиму Чумићу није било повратка на Велику школу тако да је остао на улици.

Ратоборни професор није могао да отрпи ову „мућку“ па је уз припомоћ професора Ђоке Павловића, Јошка Бошковића и  Милана Кујунџића ђаке Правног одељења Велике школе увукао у побуну против његовог заменика, професора кога је поставио Милојковић. Ђаци су „новога“ прво извиждали, а затим га истерали са часа!

Милојковић се нашао у врло непријатној ситуацији јер ни Аћим није мировао. Почео је преко чаршије да смешта председнику разне пикантерије па се овај одлучио да преко министра просвете објави наредбу по којој ђаци који желе да наставе школовање морају поново да се упишу. Уз напомену о поштовању рока стајала је и претња: „Ко то не учини, сматраће се да је напустио

школу“! Сличне наредбе се и данас спроводе само на савременији“ начин. Али, нико се није накнадно уписао. Наредба је пропала. Међутим, ни ђацима није било до штрајка. Плашили су се својих очева који су „од уста одвајали“ за њихове науке.

Глуварили су и најчешће се излежавали на Калемегдану, али су остали уз своје професоре.

Шта је друго могла, влада је продужила рок за поновни упис, али

се опет нико није јавио. Данима је председник владе смишљао како да реши овај проблем и на крају се досетио. Позвао је на (информативни) разговор двојицу ученика из побуњеничке групе Лазу Лазаревића и Светозара Анастасијевића, државне стипендисте за студирање медицине у иностранству, који су за неколико месеци требали да одпутују. Кад су се обрели у његовом кабинету председник Милојковић се

прво обратио Лазаревићу речима:

– Зар и ти Лазо? – рекао је строго. – Зато ли вам држава даје

стипендије – да дижете Буну! Слушајте ме добро. Ако се до истека рока за поновни упис не упишете од пара и стипендије нема ништа! Узалуд је Лаза Лазаревић, будући приповедач, реалиста и лекар покушавао да објасни председнику зашто се од другова неће одвајати. Обојица непопустљиви у својим ставовима, и зна се, Лаза остаде без стипендије. На наваљивање другова изнова се уписао само Светозар Анастасијевић јер као пуки сиромах није имао другог избора. И други уписни рок се ближио крају, али уписника осим сиротог Анастасијевића није било. Влада решена да истера по своме, одлучила је да „бунџије“ позове на регрутацију, иако су ђаци Велике школе били ослобођени војске. Но, радило се о каприцу господина Милојковића и то ти је то. Кад су се ђаци позвали на овај пропис пред регрутном комисијом одговорено им је да донесу уверење Ректората да су редовни ђаци и биће ослобођени војске. Јасно, уверење нису могли да поднесу јер нису били „уписани“ па су се побуњеници ипак приволели школи а побуна је пропала.

Професори Павловић, Бошковић и Кујунџић су добили отказе. Аћим Чумић је и даље војевао своју опозиционарску битку са режимом. Постао је министар полиције и председник владе, чак му се десило да 1878. буде осуђен на смрт због наводног учешћа у Тополској буни. Казна је преиначена на десет година робије али је убрзо пуштен на слободу.

А како је прошао Лаза Лазаревић? После годину дана, уз помоћ неких угледних људи, враћена му је стипендија и завршио је медицину у иностранству, а кад се вратио у земљу постао је лични лекар и пријатељ тада већ бившег председника владе Радивоја Милојковића. Био је врстан приповедач – реалист и

способан лекар. Једна београдска болница носи његово име.

Facebook коментари

Пошаљите коментар