Ви чији су љубимци блокирани уторком и четвртком, ви који сте Београђани по томе што знате релацију кућа-посао, робна кућа – евентуално биоскоп, ви који сте приморани да се возите увек пуним градским аутобусима – купите у трафици „карту за више вожњи“ и уђите негде код Вуковог споменика или на Славији, где вам је згодно, у трамвај тројку, правац за Раковицу. Одавно сте желели да доживите нешто што се не дешава сваког дана. Крените!

Трамвај, – па то је тако застарело! рећи ће неко. Стварно, први „коњски трамвај“ прорадио је у Београду још 1892. године. У почетку превозио је Београђане само од Калемегдана до Славије и натраг брзином од 6-7 километара на час. Али био је врло угодан. Улице су била поплочане џомбастом турском калдрмом а он је клизио шинама и причињавао путницима право задовољство. Једина је замерка била што су га вукли прилично слаби коњи. Београђани су већ тада хтели: брже, брже! Данас је готово непознато да су на линији Теразије – Ново гробље, која је убрзо уведена, постојала нарочита кола која су служила за „мртвачке спроводе“. Трамвај је стварно служио грађанима. Заустављао се где год је ко хтео да уђе и сиђе.

А тада већина градова у Европи није имала никакав трамвај. Када је две године касније, јуна 1894, прорадио први електрични трамвај Теразије – Топчидер, ово градско превозно средство још нису имали ни Берлин, ни Франкфурт, ни Лајпциг. У Цириху је уведен кад и у Београду.

Али мада се прва љубав дуго памти, Београђани су брзо почели да кокетују са аутобусима. А кад су у наше време дошли и тролејбуси, трамваји су протерани из центра града, гурнути у страну.

Срећом, трамваји нису од кова који се лако предаје. Гурали су, стругали по шинама, звонили помало тужно и чекали да људи стекну нека сазнања.

Ко данас уђе у „тројку“, осети се некако чудно: најчешће нема гужве. Осврне се и угледа слободно место, на шта није навикао. Завали се и схвати да је на меканом, тапацираном седишту. Свашта у трамвају! Кроз град вожња обична: мало, мало па семафор. Али кад се прође Сајмиште, почиње оно ради чега вреди поћи овом линијом.

Господарска механа! Трамвај се ту зауставио и кондуктер је изашао да мало протегли ноге. Сва врата су остала отворена. струји свеж ваздух са недалеке Саве. „Да одахнемо“, каже трамвајџија фамилијарно. „Стићи ће и ко жури и ко не жури“. И ви осетите како сте се опустили, што одавно нисте.

Чим крене одатле, трамвај улази у тунел од дрвећа и бучни и прашњави Београд нестаје. Схватите да сте се нашли мало испред времена, изишли у сусрет пролећу, да је трава већ зелена и да су дрвеће и шибље крај пруте пропупили. Десно је хиподром. Један усамљени јахач тренира коња и у галопу се неко време утркује са трамвајем. Дође вам да машете.

Предлажемо да сиђете на следећој станици: Царева ћуприја. У близини, преко Топчидерске реке, доскора је постојала мала ћуприја, али више нико не зна како је добила име и да ли заиста по неком цару. Лево је истоимена крчма у коју се улази преко неколико степеница. Ниска одаја дрвених зидова. Ту дремају ислужени Џокеји и пију пиво ћутљиви коњушари и нико не мари што трамваји пролазе пругом. Попијте и ви пиво. Добро је то понекад учинити без журбе. Доћи ће други трамвај.

Шта ми, који возимо, уопште знамо о трамвајима. Нигде, ни у једном, не пише да је пресудне 1886. године општински одбор данима расправљао да ли да трамваји буду на коњску, парну или електричну вучу. Иако је одбор тада био за увођење „парних трамваја“, другим речима за градску железницу, преовладало је мишљење и донесена је далековида одлука да се у граду уведе електрично осветљење па и електрични трамваји. Општина је 1891. закључила уговор с неким Периклесом Сикосом, из Милана, коме је уступљена концесија за увођење и експлоатацију електричног осветљења и трамвајског саобраћаја. 3ахваљујући тој одлуци и предузимљивом Периклесу, три године касније засветлела је прва јавна сијалица у Београду на углу Кнез Милошеве и Масарикове улице а зашкрипао је убрзо и електрични трамвај.

Први светски рат и окупација оставили су београдски трамвајски саобраћај у тешком стању, али је брзо обновљен. Крајем 1932. године било је тринаест трамвајских линија а 1935. прорадио је и први трамвај за 3емун који је од Скупштине, преко новог моста, ишао до хотела „Централ“. Носио је број 14. Други светски рат је био за трамваје још погубнији. Све је било готово потпуно уништено: и пруге и моторна кола и приколице. Отада трамвај није могао да се поврати, да стекне стари значај. Није ни чудо. Дошла су нова времена, нове брзине.

Али, наставимо своју вожњу добром старом „тројком“.

Топчидер! И овде крај станице бифе. На правом месту. Они који уживају да посматрају како се изводе велики грађевински радови, нешто копа ту, међу дрвећем, у тишини, да проучавају како се регулише Топчидерска река. Мало даље је под прастарим платаном у Топчидерском парку конак Кнеза Милоша, једно од најлепших здања из кнежевских времена, који је, нажалост, затворен. Годинама већ чека рестаурацију. Топчидерску ресторацију смо брже рестаурирали. У њој сада приређују пријеме и свадбе а сваки намерник може на миру да попије добру кафу.

Цин, цин! – оглашава се опет трамвај. То звоно заслужује коју реч. У општој градској вреви, буци која пара слух и мери се децибелима који кажу: оглувећете, страдаће вам нерви! – звоно је као неки мелем. Оно упозорава, али не трза замишљеног човека, не плаши га. Само опомиње. Док се возите, оно чак смирује. Пријатно га је чути.

Одавде, од ове, станице у срцу шумовитог Топчидера, више нема ничег заједничког са градском вожњом. Као да се ослободи, добије крила, тројка са приколицом клизи шинама благо се љуљушкајући, повећавајући брзину, као да су се распевали точкови у дуету са шинама понављају оне добро познате звуке који успављују: тапете-тап. Једни путници читају новине, други књигу, трећи дремају, а неки баш спавају.

Раковица. Насеље које тек добија градска обележја. Индустрија, стамбени блокови, виле и кућерци, све је то расуто по околним падинама и неодољиво привлачи да се прошета тим крајем који је Београд а ипак то не би био да није старе дотрајале тројке која га везује са срцем града.

Па где је обећана авантура? – запитаћете се. Авантура је у вама. Само је неком потребно да оде у Париз или Дизниленд, а некоме до Раковице да је доживи.

Најновије о трамвајима може се чути у Заводу за студије и пројектовање ГСБ-а у Новом Београду. Свестраним испитивањем тамо су утврдили да је трамвај најекономичније, најбезбедније, најугодније градско саобраћајно средство, док не дође метро. И није штетан за човекову околину. Не трује нас гасовима, модернизацијом шина и троле диже мању буку него аутобуси, јефтинији је. Зато су одлучили да продуже линије до далеке периферије и купили 60 најсавременијих трамваја који ће полако излазити на пруге. У време штедње и отрежњавања од трошаџијства сетисмо се и трамваја.

Надајмо се да ће сваки имати звонце. . .

Миодрар Поповић

Нестанак струје на старој окретници тројке у Топчидеру седамдесетих година

Текст из „ИЛУСТРОВАНЕ ПОЛИТИКЕ“ број 1118 од 8. априла 1980.

када је важио пар–непар у саобраћају

Facebook коментари

Пошаљите коментар