По подацима Тихомира Р. Ђорђевића (1863–1944), етнолога и фолклористе, уредника „Караџића“, Хлебарско-пекарски еснаф основан је 1838. године за прве владе кнеза Милоша Обреновић. После десет година, 4. августа 1847. године обнародована је Уредба о еснафима. По тој Уредби образована су у Београду 1850. године три трговачка еснафа са 289 чланова, 21 занатлијски еснаф са 647 чланова и два занатлијска друштва која нису имала право на еснафско уређење са 262 члана. Тада је фурунџијско-симиџијско-пекарски занат бројао у Београду 40 чланова. Спровођење Еснафске уредбе наишло је у почетку на велике тешкоће, јер многи еснафи са мањим бројем чланова одбијали су да се споје, те је Комесар Управе вароши Београда 1851, годино запретио симиџијама да ће их батинама натерати да се споје на екмеџијама у заједнички еснаф.

Уредбом о еснафима предвиђен је „еснаф лебарски, за пекаре и симиџије или фурунџије“. Фурунџија је почињао свој занат као „научник, шегрт или чирак“ код еснафског мајстора. Једини услов који се тражио од шегрта за ступањ на занат био је, поред одобрења оца или старатеља, сведочанство „да је или велике богиње одлежан или да му је кравља оспа накалемљена“. Кад је шегрт уговорено време у „науци“ навршио, морао је полагати испит да би посто калфа. По положеном испиту био је од стране еснафског старешине уписан у калфенски протокол и добијао је калфенско писмо.

Већина београдских фурунџија била је „из Турске“, како се онда говорило. Долазили су још као млади људи или дечаци већином из кичевског краја. Пребацивали су се у Србију са великим тешкоћама јер их Турци нису радо пуштали преко границе. Тек доцније лроширењем наших граница после српско-турских ратова 1876–1878. године њихов број је знатно порастао. Хлебарски занат био је врло напоран. Радило се и даљу и ноћу, скоро без смене. Вађено је обично по две до три фуруне, према свакодневним потребама становника дотичног краја вароши. Када нису били у амурлуку – соби у којој хлебари месе хлеб и где им тесто ускишњава – и мајстори и калфе били су за тезгом, окренути леђима пећи из које је још била јара. Није онда чудо што неки од момака нису издржали до краја да и сами постану једног дана мајстори. Тражили би друге занате и занимања. Један стари Дорћолац, који је некад као калфа радио у фурунџиници свог таста у Душановој улици, прича да није могао дуже издржати. „По цео боговетни дан, па и ноћ у амурлуку! Досади ми бре!“ Напустио је занат и постао пиљар.

Зарада на хлебу није била велика. Цена је зависила од цепе брашна, али је кроз дуги низ година важило као неко освештано правило: један хлеб – један грош. У хлебарницама, поред луксузног хлеба и бурека, продавале су се кифле, симит, бундеве и печене семенке, и пекли прасци, јагањци, ђувечи, папазјаније, штрудле и пите.

Фурунџије су биле људи скромних прохтева. До крајности штедљиви, они су од своје зараде мало трошили, а највећи део остављали на страну или слали својим породицама у вилајет. Радећи и дању и ноћу, одвајајући од уста трудно стечену пару, многе пекарске калфе успевале су да после дугог низа година отворе своје самосталне пекарске радње и стекли лепа имања у Београду.

Један од угледних пекара прошлога века био је Тома Грубер (1838–1937), родом из Новог Сада, који је изучио пекарски занат у Бечу и дошао у Београд шездесетих година прошлога века. Отворио је хлебарницу на Варош-капији и убрзо стекао титулу дворског пекара. Мало је још старих Београђана који се сећају Груберових момака са чистим белим кецељама како дувају у пекарски рог идући по београдским улицама и носећи нарочите корпе на којима се шаренила табла са Груберовом титулом. Грубер се у току времена обогатио и купио у околини Београда, у Кијеву, земљиште, које се по њему једно време називало Груберевац.

Facebook коментари

Пошаљите коментар