Вероватно да никад нисте размишљали о предметима који вас окружују и без којих се не може замислити свакодневни живот. Ту су поред нас, служе нам, на њих смо навикли и не размишљамо ко их је замислио, направио, одакле су дошли. А иза сваког од тих предмета крије се по једна узбудљива прича.

На пример – огледала. Има их разних: округлих, са рамом, биљурних, венецијанских… и сва имају исту намену – да проверимо свој изглед, да поправимо оно што се може поправити на нашем лицу, да бацимо један брз поглед на себе и одјуримо својим обавезама и преокупацијама. А огледало? Оно остаје у свом миру чекајући следећег посетиоца, као што је чекало и пре нешто мање од четири стотине година.

Изгледа да израда огледала и није нека мајсторија али кад вам испричамо причу коју смо одавно чули од Саве Попова, човека који се и сам бавио израдом огледала, мислићете другачије.

Под претњом смртне казне

Пре четири века огледала су умели да израђују само у једном граду – Венецији.

Начин израђивања огледала Млечани су држали у строгој тајности. По ондашњим законима свакоме је претила смртна казна ко би се усудио да странцима открије тајну њихове израде. По наређењу млетачке владе све фабрике стакла биле су пренесене на усамљено острво Мурано, на које нису пуштали странце.

Некада је на том острву било четрдесет великих радионица, у којима је радило неколико хиљада људи. Само у Француску се сваке године извозило двеста сандука огледала. Овде су се израђивала не само огледала него и разно посуђе од прозирног и обојеног стакла, које је било чувено у целом свету.

Искусни мајстори са острва Мурано уживали су у Млетачкој Републици велики углед. Стакларско звање није било поштовано ништа мање од звања племића. Острвом је управљао савет изабран од самих стаклара. Полицијске уходе, којих су се плашили сви Млечани, нису имале никакве власти над становницима острва Мурано.

Једино им је била ускраћена слобода. Под претњом смртне казне био им је забрањен одлазак у стране земље. Смрт није претила само бегунцима, него и њиховим породицама које би остајале у домовини.

Па ипак, Млечани нису успели да сачувају своју тајну. Француски министар Колбер је једнога дана затражио од француског посланства у Венецији да по сваку цену нађе раднике за нову краљевску радионицу огледала.

Посланик је знао како је тешко било домамити раднике из фабрике огледала са Мурана. Он се добро сећао оне клаузуле у зборнику млетачких закона у којој је писало: „Ако стаклар пренесе свој занат у друге земље, биће му наређено да се врати. Ако не послуша, његова породица ће бити бачена у тамницу. Ако ни онда не буде хтео да се врати, биће послани људи да га убију.”

Па и кад би успео да намами стакларе, како да заметне траг? Јер посланик никако не сме да наруши закон оне земље у коју је послан.

Исте вечери, код зграде француског посланаства, која се као и све куће у Венецији налазила на обали канала, пристао је затворен чамац – гондола. Из гондоле је изашао омањи човек, увијен у црни плашт. Прошло је неколико часова пре него што је поново изашао. Отада је тајанствени незнанац често долазио у посланство.

Био је то власник малог дућана на острву Мурано. О чему су разговарали великаш и бакалин, никад нико неће сазнати.

Бекство у Француску

Извесно је само то да је после недељу–две дана курир француског посланства однео Колберу писмо, у коме се саопштавало да су четири стаклара пристала да беже у Француску и да је све спремно за бекство.

Прошло је још неколико недеља. Била је тамна ноћ кад је уз острво Мурано нечујно пристао чамац са двадесет четири до зуба нароужана човека. Из таме су се помолила четири човека у пратњи нама већ познатог трговца. Неколико узајамних речи, неко кретање око чамца, пљусак весала и чамац је кренуо, односећи четири Млечана у далеку Француску. А трговац се вратио кући, кријући под пластом своју зараду – кесу са 2000 ливри.

Када се у Венецији сазнало за бекство стаклара, они су већ били у Паризу и радили на изради огледала. Узалуд је млетачки посланик настојао да сазна где се они налазе. Били су тако добро сакривени да их није било могућно пронаћи.

Али четири човека нису могли сами много да ураде. Требало им је још људи. Прошло је још неколико недеља и друга партија стаклара – опет четворица њих – побегла је из Венеције, испред самог носа обалске страже.

Млетачка влада, незадовољна својим послаником у Паризу, који никако није могао да сазна где се налази краљевска радионица, поставила је новог посланика – Гвистинианија.

Гвистиниани је брзо пронашао бегунце, које је успео да позове себи. Он се усудио да проникне у краљевску радионицу.

Успео ја да наговори неколицину стаклара да се врате.

Али ни Колбер није дремао.

Он је свим силама настојао да Млечане задржи. Сместили су их на самом двору, дали им огромне суме новаца, испуњавали све њихове прохтеве и жеље. Њиховим породицама, којима је претила смрт, помогли су да побегну из Венеције. За женама и децом „стаклара злочинаца” млетачка влада је послала потеру, али о њима ни трага, ни гласа.

Узалуд је Гвистинијани обећавао Млечанлма који су остали помиловање и свакоме по пет хиљада дуката; они нису пристали да напусте Париз у коме су сјајно живели. Бегунци су били потпуно заборавили на страшни закон, који им је претио смрћу.

У јануару 1667. године, годину и по дана по њиховом доласку у Француску, изненада је умро један од најбољих мајстора. Кроз три седмице умире други, који је нарочито добро знао да чува формулу за справљање огледала. Лекари су установили да је смрт настала услед тровања. Готово у исто време у Венецији су била бачена у тамницу и погубљена два стаклара која су покушала да побегну у Француску.

Страх је обузео и мајсторе који су радили у краљевској радионици у Паризу. Они су почели да моле да их пусте кући. Колбер их није ни задржавао: све њихове тајне већ су биле познате Французима, а морали су и врло скупо да их плаћају.

У краљевској радионици посао се одвијао без застоја. У дворовима – Версају, Фонтенблоу, Лувру – појавила су се огледала израђена у Француској.

Дворске даме су се пудерисале пред новим француским огледалима, и ниједној од њих се није у огледалу привидело лице млетачког стаклара који је направио огледало и зато био отрован.

Занат и уметност

Али вратимо се нашој садашњој причи.

Сава Попов је први пут дошао у додир са украсним огледалима далеке 1927. године, када је стигао у Београд на изучавање стаклобрусачког заната. Власници фабрике, која се налазила у Душановој улици, били су Чеси, а стручни пословођа Бечлија Виктор Вина. Тај Бечлија је био врстан мајстор и уметник и припремао је радове за изложбу у Паризу. Сава је поред њега провео годину дана учећи и гледајући стварање дивних огледала за које је тај Бечлија добио Гран При. После тога, почео је и сам да се тиме бави, гравирајући огледала, једно лепше од другог. Његове веште руке су током година стварале, уместо рамова, исплетене венце, цветне листиће и гранчице. Тешко је поверовати да је та фина и смела израда направљена у тако кртом материјалу.

Сава са огледалом за мајсторски испит – 1938. године

Године 1948. Сава први пут добија званично признање. За загребачки Велесајам израдио је огледало формата 110  140 цм са мотивима пренетим са тадашње стодинарке – ковачем и косачицом и за њега добио Прву награду. Данас, то огледало краси зидове хола Скупштине града Београда.

Године 1959. одлази у Венецију и Мурано где остаје шест месеци и ради са врхунским мајсторима и усавршава вештину гравирања на стаклу. Од безбојних, сјајних површина, ствара трепераве лиске смирене у трену, кристалне ликове, животиње….

Оно што је Сава радио, није само занат, то је уметност. Треба умети скицирати све те детаље на стаклу, треба знати вешто водити руку брусом, а не погрешити. Али, то њему није представљало проблем, јер Сава се бавио и сликарством. Цртање је учио код сликара Душка Миловановића, почео је да слика на платну, а самим тим усавршио руку и око. То је донело и нове успехе: две златне плакете за огледала – једна на изложби занатства на Техничком факултету, а затим и на Београдском сајму.

Иако већ двадесет пет година није међу нама, његова огледала су остала да красе домове у Београду али и у Риму и Прагу.

Стакло

Природно стакло познато је још од давнина. Врхови стрела и ножева праисторијских људи израђени су од вулканског стакла и пронађени на разним местима широм Земљине кугле. За постојбину вештачког стакла сматра се Египат где су археолошким ископавањима пронађени предмети од стакла остаци радионица са калупима и деловима пећи за топљење стакла веће количине стакленог посуђа за козметичка средства и разни стаклени накит нарочито огрлице које су служиле за робну размену. Развијену производњу стакла имали су Феничани, Асирци и Палестинци. Касније центар производње стакла постаје Рим (до V. века) одакле се ова вештина шири по римским провинцијама. Од стакла се израђују украсни предмети и накит, посуђе и за козметику а у домаћинству је стакло заменило посуђе од керамике и метала. Падом Римске империје (476. године) центар производње стакла постаје Византија а у XII. веку Сирија. Падом Сирије под турску власт у XIV. веку водећу улогу у производњи стакла преузима Европа нарочито Француска и Енглеска а од XV. до XVII. века Венеција која производи стакло високе уметничке вредности – украсно стакло бојено и сликано стакло за прозоре стакло за огледала и лустере и сл.

Стакло је врста чврстa „течност” односно скуп молекула који се међусобно не држе толико чврсто као на пример метал или дрво. Оно има такозвани аморфни облик и по томе је слично воску. Топи се на високим температурама и у ручној изради стакла тако отопљена маса се обликује дувањем кроз нарочиту дугу узану цев. Машинска производња стакла је поверена великим машинама које стварају најразноврсније облике а нарочитом обрадом стакла добија се кристал.

Разбијено огледало – седам година несреће

Ако разбијете огледало, несрећа ће вас пратити следећих седам година!

Вероватно је да би ово веровање данас могло да се коригује, тако да се „смањи казна” ономе ко разбије огледало, јер је седам година заиста много времена. Ипак, оно и даље постоји у истом облику у коме је и зачето.

Прва огледала која је човек користио, истини за вољу, нису ни могла да се разбију, јер их је чинила мирна површина воде. Без научног знања о природи, човек је мислио да је његов одраз, који је видео на површини језера или баре, био његово друго „ја”, или његова друга душа. Он се плашио да би, ако би узнемирио то своје „друго ја”, на неки начин тиме повредио сам себе. Кад су касније направљена стаклена огледала, њихово разбијање значило би и озбиљну повреду своје душе.

Стари Римљани су веровали да се човеков живот „обнавља” сваких седам година. Пошто је разбијањем огледала тај живот био угрожен, требало је чекати целих седам година да би се он обновио.

И ово сујеверје, као и већина других, засновано је на практичним разлозима. Стаклена огледала су некада била веома скупа, па је њиховим власницима добро дошло веровање које би помогло да она што дуже остану читава.

Facebook коментари

Пошаљите коментар