Сви знамо за лепи Александров мост

Али, мало ко зна за проблеме са приступом мосту. Ваљда сви мисле да је било лако – постојала је Бранкова улица, па је само додат мост… Али, није било тако. Бранкова је тада скретала на Варош Капију, па је требало направити нову улицу до моста, и то просецањем кроз попуњено градско ткиво. Где провући улицу од Бранкове (жута линија) до Саве?

Ево где…

Нова улица је ту, заједно са кућама бр. 1, 2 и 3:

Срушено је доста, а највећа жртва била је Крсмановићева кућа:

Баш тамо где је она била изграђен је главни стуб моста. А лепо је изгледала.

Штавише, ради се готово о палати, а посебно за Београд из 19. века.

Миливоје Костић у својој књизи „Успон Београда” каже, да је велики трговац Риста Крсмановић (умро 1886) купио својевремено од Мише Анастасијевића хан Лиман на савској обали и претворио га у врло лепу механу. Касније ју је срушио и начинио на целом великом кварту врло лепу једноспратницу са дућанима са Карађорђеве улице и магацинима на обали. На спрату су били господски станови: један за њега и породицу, други за брата Јову. После његове смрти и Љубине женидбе један стан је задржао Ристин син Љуба, а у други се настанио Милош Гођевац, зет Параноса, са породицом. У њој су становали све док није порушена при грађењу Савског моста, после Првог светског рата. То је, нема сумње кућа на слици горе.

Ова причица сведочи да је крај поред Саве био не само главна београдска лука у 19. веку, већ и пословно средиште великих трговаца и богатијих људи тога доба. Ту се и живело и трговало. То је, у ствари, онај прави и најстарији српски Београд, заједно са крајем око Саборне цркве. Лако је могуће да Кнез Михаилова још није постојала када је ова кућа подизана.

Главно пословно и политичко средиште Срба у двадесетим и тридесетим годинама XIX века је био простор око Саборне цркве. Ту је настала Школа, Конак, Митрополија, Лицеј, Гимназија, Апотека, а онда су су Срби „изашли“ из шанца код Видин капије и ту, у данашњој Поп Лукиној, су никле прве куће ондашњих вођа. У дргој половини четрдесетих година Срби су „сишли“ у данашњу Бранкову, ондашњу Господску. У педесетим годинама су трасирали и населили најпре данашњу Гаврила Принципа (Антуле је подиго своју кућу…) и данашњу Краљице Наталије. У шездесетим су сишли потпуно у Карађорђеву и ту су у првој деценији XX века углавном велики градитељи Београда, Херцеговци (Лука Ћеловић Требињац…) направили своје куће. А на самом пристаништу формиране су две важне трасвезале, Велико и Мало степениште. Ту је своје Магазе имао Миша Анастасијевић, ту је била Ђумрукана и Аустријски конзулат… У том делу града своје велике куће су имали Жујовићи, Антуле, и мало касније, Перовићи, Николићи, Мирковићи, Пурићи… Срби су се тек шездесетих година попели на Гребен и освојили Кнез Михаилову, срушили шанац и са Јосимовићем, који је направио први план, обликовали Београд каквог га данас знамо.

Било би занимљиво видети ко је све у том крају имао своје куће и какви су се послови на том простору одвијали и када је и зашто почело опадање значаја овог дела Београда.

За почетак, ево неколико имена власника из Карађорђеве. Година 1912, по Адресној књизи: нама познати адвокат Марко Стојановић власник је бр. 13, кога издаје; бр. 18 власник и станар Игњат Бајлони са породицом; Црвени крст је власник зграда на бр. 19, 21 и 23, које издаје (уочимо рентијерство као начин финансирања хуманитарне организације!); власник ове велике зграде (слика доле) је Стојан Вељковић, вероватно онај стари министар и председник Касације, а локале издаје; више имања има Љуба Крсмановић – малопре поменуту лепу кућу у бр. 30, где је и живео, па бр. 36, 40 и 69; трговац Анастас Захо бр. 28; Риста Паранос, ортак Крсмановића, бр. 65 (где је живео) и 73; наследна маса Ђорђа Вуче вр. 71; браћа Ђорђевић, вероватно они велики богаташи из 19. века, бр. 89 и 91; апотекар Јован Ђурић, иначе велики рентијер, бр. 115 и 117 (то је већ код Немањине).

Ту су, као закупци и власници, многобројне фирме, а од већих Мађарска трговинска агенција, Краљевско српско бродарско друштво, хотели „Крагујевац”, „Цариград”, „Софија”, „Битољ” и „Петроград”, Подунавско акционарско друштво, парни млин Захарија, Класна лутрија, Српска индустријска банка, Словенска банка, Београдска задруга, Савска банка, Српска банка итд. Међу локалима је више стоваришта и магацина, како доликује једној луци.

Ту су и канцеларија државне трошарине, савамалски кварт, царинарница, телеграфска станица, основна школа и железничка станица.

Пристаниште и околина били су пословни центар Београда у 19. веку. Главна делатност је спољна трговина, а прате је финансије и одговарајуће државне установе. Ту су хотели за ондашње пословне људе.

Ево и пар слика мостова са почетка и краја педесетих, обратите пажњу да није Крсмановићева кућа једина страдала, и ове куће лево су порушене…

Овде чак нема ништа ни на левој обали Саве ни ЦК, тек се СИВ градио…

Ово су већ депресивне осамдесете, мада ми је слика одлична, погледајте како РАД марљиво РАДИ своју зграду и погледајте како је стари Савски мост закрчен скроз хе…хе…

Још мало о Бранковој, близу моста. По његовом подизању, појавила се нова конфигурација околних улица. Једна новонастала раскрсница је Поп Лукине и новог дела Бранкове:

бр. 1 је Бранкова, бр. 2 Поп Лукина и бр. 3 стара Бранкова која води на Варош капију. Постоји троугао између ових улица, на чијем је врху кафана Златан коњ:

Савремени изглед је другачији:

Троугао више не постоји, јер је стара Бранкова укинута изградњом СДК (или како се сада зове, бр. 1). Такође, доњи и горњи део Поп Лукине више нису повезани саобраћајно, јер се колима ту не може проћи. Направљена је и мања петља за везу са мостом.

Facebook коментари

Пошаљите коментар