И на нашим просторима одвајкада је важила иста мудрост – градови су подизани на узвишењима. Тако се, на пример, Цетиње налази на 700 метара надморске висине, Битољ се уздиже на око 630 метара изнад мора. Са Трсатског брда у Ријеци пружа се изванредан поглед на море, с једне и Горски котар, са друге стране. Петроварадинска тврђава у Новом Саду позната је по изузетно лепом погледу на војвођанске равнице, а до града цељских грофова требало је пешачити узбрдо и по неколико часова.

Временом, када је престајала потреба да се размишља о одбрани од непријатеља, људи су и даље, по навици, градили двоја насеља на бреговима или брдима. Један од најпознатијих градова у свету по томе што његови житељи удишу чист ваздух, судећи бар по надморској висини, јесте и главни град Србије – Београд.

Зачудо, мало Београђана може тачно да наброји брда на којима обитавају њихови суграђани. Ако је некада било познато осам брегова: Калемегдан, Врачар, Бањица, Дедиње, Звездара, Баново брдо, Пашино Брдо и удаљенија Авала, данас се Београд распростро на брда која су људи маштовито крстили. Чак ће и стручњаци, историчари и хроничари који прате развој града тек уз много муке рећи која су и где се налазе та силна брда. А о њиховим именима да и не говоримо.

Где се налазе та брда? Идући према центру града Ибарском магистралом, путник наилази на густо насељено Петлово брдо. Тај назив уписан је и у најновијем плану Београда. Брдо је оивичено Мраковачком улицом, затим Расинском, Тузланском и улицом Омладинско шеталиште. Старији житељи некада далеке периферије града, рећи ће вам да је оно добило по неком петлу, али не оном којег је опевао Ђорђе Балашевић 1983. године. Тачних података једноставно нема. Висина Петловог брда – 205 метара изнад мора.

За Лабудово брдо, ново насеље накрцано солитерима, постоји сијасет прича мада се порекло имена, ипак, не зна. Смештено је између Гочке улице, улице Сердара Јанка Вукотића и 11. крајишке дивизије. Да ли су новодосељеним грађанима солитери из даљине изгледали као бели лабудови или је живот у њима лабудова песма – није разјашњено. Највероватније је да су прихватили шифру под којом је урађен пројекат Александра Ђокића, архитекте, и саживели се са називом Лабудово брдо.

За Баново брдо постоје, међутим, тачни подаци. Онај простор изнад Макиша, који се у картама аустријског порекла из почетка XIX века, назива Репишко брдо, касније Ордија и Голо брдо, почетком следећег столећа мења назив по Матији Бану, Србину рођеном 1818. године у Петровом селу, крај Дубровника. Он се, према подацима из књиге Маринка Пауновића „Београд – вечити град“ (Београд, 1968) доселио у Београд и 1861. године „поднео молбу Београдској општини да му се прода земљиште на брду далеко изван Београда, да тамо сагради леп и простран летњиковац у српском стилу“. Одборници су одлучили да му тражено земљиште поклоне, а не продају, сматрајући да је то овај велики родољуб заслужио. Иначе, Матија Бан је обављао поверљиве послове за српску владу и истовремено се бавио књижевношћу. Уз његово име остало је записано да је 1849. године у Дубровнику покренуо забавник који се звао „Дубровник“. По њему се цео крај у почетку називао Бановац, а после његове смрти 1903. године – Баново брдо. Највиша тачка овог узвишења налази се у улици Кнеза Вишеслава, на 216,68 метара надморске висине.

За Јулино брдо, са којег се небу под облаке уздиже 15 солитера, распредају се многе приче. Једна од њих казује да је на њему, својевремено, у доба првог српског устанка, живела баба Јула. Била је, веле, велики родољуб и приликом сваког напада Турака помагала устаницима. Једне ноћи, каже легенда, Турци су изненада напали српску војску. Видевши да је стање критично, баба Јула се досетила да, уз помоћ неколико устаника, запали велике искрчене пањеве и гурне их низ падину. Ватрене буктиње су омеле и збуниле Турке, што је омогућило устаницима да се приберу и одбране од напада. Поуздано се не зна да ли је ово казивање тачно, али је радо препричавају најстарији житељи Жаркова који су га „чули од старијих“. Врх Јулиног брда налази се у улици Поручника Спасића и Машере и досеже 124,23 метара надморске висине.

Канарево брдо, некада Гољино брдо почело је да се изграђује између два светска рата. О његовом називу постоје тачни подаци. У „Детаљном урбанистичком плану за Кошутњак и Дедиње“ из 1984. године, пише да је: Канарево брдо терен на којем је крајем треће деценије нашег века, подигнута „Прва железничка колонија“. Она се налази на периферији имања Ђорђа Канаре, рентијера, по чијем је имену названо и оближње – Канарево брдо. С осталих страна – северне и североисточне – терен је био природно оивичен пругом Београд–Пожаревац (и наглом стрмином према Дедињу). Све до подизања железничке колоније ово подручје било је ненастањено. Урбанистичким пројектом из средине двадесетих година предвиђеним „вртним градовима“ као минијатурни исечак „вртног града“ и ова колонија имала је средишњу саобраћајну авенију (улица Пере Велимировића) као свој јавни центар. Парцеле су приближно једнаке и претпостављају породичне зграде – виле у средишту са доволно околног простора за одмор и забаву. После другог светског рата срушена је основна шема „вртног града“ изградњом нових зграда и солитера.

Очигледно да се од првобитног локалитета Канаревог брда име проширило и на део новоизграђеног насеља у Раковици, а оно је на висини од 107 метара. Оивичено је улицама Милана Благојевића Шпанца, Борском, Варешком, Срзентићевом и I шумадијске бригаде.

Некада је Бањица била уписана на картама као брег. То говоре подаци из претходна два столећа, као и Риста Николић у књизи „Околина Београда“, објављеној 1903. године. Тамо пише да се: „из познијег времена зна, на пример, да је на бањичком брду било место где су Римљани спаљивали мртве у III веку нове ере“. Данас се све више за тај део града, оивичен Булеваром октобарске револуције, затим улицама Незнаног јунака, Црнотравском, Борском, Милана Благојевића Шпанца и Велисава Вуловића, Бањичким венцем и Љутице Богдана назива Бањички вис. Ознака да је то брдо нема, мада је висина Бањице 198 метара надморске висине. Насеље Бањица добило је име по потоку покрај кога се изграђивало.

word-imageКанарево брдо и Миљаковац шездесетих година

Дедиње се у географским картама из XVIII века помиње као „Дединберг“ – у преводу Дедињско брдо. На њему се 1789. године налазио аустријски логор, а било је омеђено данашњим улицама Теодора Драјзера, Затим Булеваром октобарске револуције, улицом Велисава Вуловића, са југоисточне стране Милана Благојевића Шпанца и Раковичким друмом. У међувремену је добило краћи назив Дедиње, мада се данас често говори да су на Дедињу и површине Топчидерског брда, Сењака… На Дедињу су, иначе, пре другог светског рата подигли куће и летњиковце виђени и угледни трговци, политичари и министри.

О називу Топчидерског брда постоје званични подаци. Име је, по свему судећи, добило спајањем две речи: турске – тобџија (онај који лије топове) и персијске – даре или дере (долина). У поменутој књизи Маринка Пауновића каже се: „Према неким подацима ово је било место где су Турци, приликом опсаде Београда 1521. године лили топове за напад на Београд“. А касније, 1831. године, Кнез Милош је почео уређење Топчидера. У писму од 24. фебруара исте године он наређује Томи Вучићу Перишићу: „… Постарајте се да у договору са капетаном Станковићем, пут, дуж и преко Топчидера, где год искварен и од воде излокан буде, добро оправити дате. Никаква кола не пуштајте да преко Топчидера иду, да ливаде не кваре. Ви ћете се при том постарати да неколико кречара нађете, да ми креч пеку, јер сам намјеренију нека здања у Топчидеру рад градити“. Заиста, од 1831. до 1834. године, кнез Милош је у Топчидеру саградио себи Конак, а на његовој градњи били су ангажовани и робијаши.

У књизи Рајка Веселиновића „Грађа за историју Београда од 1806. до 1867. године“ налазимо податак у документу од 26. маја 1857. године: „Тапија о продаји јавног винограда и до њега лежеће њиве на Топчидерском брду од стране Атанасија Јанковића, трговца, др Јанку Шафарику, професору Лицеја, за 70 цесарских дуката…“

А у документу од 29. маја 1863. године Никола Христић, министар унутрашњих дела, извештава кнеза Михаила о догађају на Топчидеру: „Господару, ноћас је побегло 4-5 робијаша који су били изван Топчидера као чувари. Жандарми коњаници ноћас у патроли наиђу на једнога код дрва на Сави и пуцали, али је и он пуцао, па онда се негди сакрио. Не зна се куд су утекли…“ Висина Топчидерског брда је 148 метара надморске висине, а окружено је булеварима Војводе Путника и Октобарске револуције, и улицама Теодора Драјзера и Д. Раденковића.

Милићево брдо између Вишњице и Сланаца забележено је и на картама из прошлог века. Спомиње се у књизи Ристе Николића, објављеној 1903. године. Осим помена имена никаквих других података нема. Брдо је, иначе, високо 279 метара.

О Митровом и Глумчевом брду нема ниједног објашњења у књигама. Очигледно зато што су насеља на њима подигнута, скорашњег порекла. Ни данашњи хроничари, професори Универзитета и познаваоци историје Београда не могу да објасне откуд имена ових брда.

На карти Београда из 1925. године записано је да се Стојчино брдо налази негде на пола пута од Коњарника према Малом Мокром Лугу. Његова висина је тачно 253 метра. По коме је ово брдо добило име остаје да се разјасни. Као што треба да се објасни порекло имена Орловог брда. Његова висина је 266 метара. Да ли су некада на том узвишењу орлови свијали гнездо – није познато. На отприлике истом географском одредишту – данашњој околини Миријева – налази се и Ћуртово брдо. О којем ћурти је реч – није записано.

За Малешко брдо које може да се нађе на картама с почетка XX века, исто тако нема података. Налази се у ствари на падини Врачарског виса, изнад данашње раскрснице „Мостар“, преко пута београдске пиваре. На њему се налазе нова здања и неколико болница.

Са платоа споменика Незнаном јунаку на Авали види се Водичко брдо. Између Винче и Ритопека протегло се Старац-Васино брдо, на висини од 209 метара. О Становачком брду између Вишњице и села Сланци нема других података осим помена на карти из 1906. године. Као што нема помена ни о Лисастом брду изнад села Лештана, затим о Лозовичком брду које се налази недалеко од Болеча на висини од 209 метара и Морачком брду које сусрећемо испред Умке ако идемо из Београда.

Карабурма са Звездаре

О Пашином брду има много података, чак сасвим тачних. Добило је назив у време првог српског устанка, прецизније, после убиства Сулејман-паше, београдског везира, 1807. године. Он је, напуштајући Београд са целом својом пратњом, наслућујући намере устаника, хтео да завара траг. Уместо да крене Цариградским, он се запутио Крагујевачким другом, а затим једним попречним путем преко брда које је било под ретком шумарицом, желећи да избије на Цариградски пут, али Карађорђеви устаници су га пратили, а кад је дошао до неког источника убили су и њега и његову пратњу. Брдо којим је ходио паша знавано је Пашино брдо, а извориште Пашина чесма. Касније ће Менка Вељковић, пишући о предграђу Војводе Степе у књизи „Прилози за познавање градова у нашој земљи“, објављеној у Београду 1931. године рећи да ће изградња насеља Војводе Степе на Пашином брду, почети 1922. године: „Куће су мале и без спрата, од слабог материјала већином прављене од нестручњака и без плана. Подигнуте су на брзу руку, извесно ће у скором времену уступити место великим зградама, када ово предграђе буде саставни део Београда. Становници су радници, чиновници, занатлије и трговци. Има доста бакалница, хлебарница и пиљарница…“ Ово брдо је иначе, оивичено Крагујевачким друмом, затим улицом Војводе Глигора са југа и југозапада, чубурским потоком са севера и северозапада, улицама Војислава Илића и Грчића Миленка са истока“. И данас неке од ових улица носе иста имена. Висина Пашиног брда, које се двадесетак година после другог светског рата звало Лекино брдо, јесте 151 метар.

Прецизних података о Ерином брду, високом 280 метара, које се налази изнад Гроцке – нема. Као што нема ни занимљивости о Голом брду, висина 248 метара, које се протегло између Великог Мокрог Луга и Кумодража. Ни Велико брдо, висина 201 метар, није завредило пажњу хроничара. Сасвим је могућно по величини као што се претпоставља да је Бело брдо на висини од 252 метра изнад Ритопека, зрачило неком белином.

Изнад села Синовец и Градине на обали Дунава уписано је у старим картама Никино брдо. Његова висина је, према подацима геодетске управе Београда, 257 метара. Ближих података ко је било Нико или Ника – нема. Нема података ни о Жутом брду које се налази јужно од Велике Моштанице на висини од 200 метара надморске висине.

Извор: Политикин Забавник, бројеви 1869 и 1870 из 1987-ме године

Facebook коментари

Пошаљите коментар