Удри најпре пастира, ако хоћеш да разгониш стадо, веле свете књиге, а тако су учинили и наши душмани одузевши нам народног краља и оставивши његовог нејаког наследника. Није стога чудо што су се разноразне афере и небулозни догађаји увелико умножили, после нестанка Краља мученика. Није нам циљ да их све набројимо, али ево неколико типичних и несвакидашњих.

Међу припадницима тајних превратних организација угледно место је заузимао дипломата и опонумоћени министар на страни др Александар Боди. Тако богат, осрамотио је нашу дипломатију, јер се у лето 1936. године открило да се годинама бавио кријумчарењем персијских тепиха и скупоцених старина, које је у земљу уносио под заштитом свог дипломатског пасоша, дакле без царине. Утврдило се да је укупно унео 55 тепиха за које се сигурно знало, у тежини од преко 1.800 килограма, а шта је све промакло истрази може се само наслућивати.

У овом нечасном послу Бодију је помогао други један брат масон, Цинцарин Ђорђе Биба, власник чувене радње Антика-полет на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића, и такође трули богаташ. Али цинцарској лакомости није било граница! Трећи помоћник у шверцу био им је пропали царски руски официр Иван Нечајев, такође члан масонске ложе адмирала Твардовског у Паризу. Један део кријумчарених ствари: теписи, брилијантски и златни накит, порецелан из Севра и Мајсена, и много чега другога, нађен је у палати др Александра Бодија, а други део у радњи Ђорђа Бибе. Какав је био обим ових малверзација, може се закључити по томе да је само један једини слуга, који је помагао овој тројици у преносу кријумчарене робе, добио на име провизије осам и по милиона предратних динара у сребру.

Но било је тешко дочепати се др Бодија, који се, заклоњен дипломатским пасошем, нашао у иностранству. Захтеви за екстрадицију, упућени француској влади, наишли су на непредвиђене тешкоће, јер је француска масонерија, на челу са Великим Оријентом, гракнула да заштити свога сабрата. Ко зна какве су се малверзације криле иза свега тога.

Само царинске власти, без обзира на судски поступак који се водио, утврдиле су да за Бодијева кријумчарска недела следује царинска казна од 23 милиона предратних динара, а о судској и кривичној одговорности да и не говоримо. Но као и у свакој афери, у коју су умешане тајне силе, поступак се одуговлачио, док на крају крајева није појео вук магарца, а Боди у иностранству до смрти крцкао непоштено стечене милионе, претворене на време у јаку страну валуту. Не мање срећно прошао је и Биба, који је тек за време немачке окупације разгранао посао, без обзира на познату немачку одвратност према светској масонерији.

Није могуће за овако мршаве резултате кривити београдску полицију, која је била веома способна и многима смрсила конце, али вук би појео магарца обично тек на вишем нивоу, када би истрага излазила из полицијских руку. Но полиција је чинила све да на тлу Београда онемогући и најпрепреденије међународне хохштаплере, као што ће нам упечатљиво показати велика афера Мира-Кана.

У Београд је на дан 1. августа 1937. године приспео познати светски окултиста и хипнотизер Мира-Кан, у пратњи своје лепе веренице, и одсео у великом хотелу Ексцелзиор, најмивши тамо луксузан апартман. Намеравао је да у Београду приреди низ окултистичких представа „на светском нивоу“, у којима би његова вереница служила као медијум. Док је Мира-Кан припремао свој сензационални гала наступ, у Београд је међутим неочекивано стигао телеграм из Париза, са тешким оптужбама против Мира-Кана, које нико није очекивао. Интерпол је тврдио да је Мира-Кан завео кћер једног прашког индустријалца, Марицу Кратки, која је имала свега осамнаест година, па пошто му је постала потпуна робиња, покупио из резиденције њеног оца сав породични накит у милионској вредности. Али што је најфрапантније, пре но што је учинио све то Мира-Кан је у самом Прагу успео да се званично венча пред властима са својом жртвом Марицом, хипнотишући и самог чехословачког матичара!

Мира-Кана је било тешко окривити за било шта на основу ове доставе Интерпола, јер је очигледно све био извео у законским оквирима, а Марица је увек могла устврдити да је породични накит био уствари њена лична својина, која јој је остала од мајке. Али на дан 7. августа настао је у афери Мира-Кана неочекивани обрт: тога дана је градски саобраћајац, који је стајао на раскрсници испед хотела, зачуо продорне крике који су се разлегали из хотела Ексцелзиор. Потрчавши брзо у хотел, он је уз помоћ хотелског особља пронашао собу из које су се разлегали крици. Проваливши врата затекао је у соби хипнотизера Мира-Кана како дави своју младу жену! Очајница се грчевито отимала и борила за живот.

Мада је факир сместа управно свој продорни хипнотизерски поглед на саобраћајца, овај је успео да се отме том погубном утицају, савлада факира и стави му лисице на руке. Мира-Кан је потом приведен у београдску полицију. Тамо се факир бранио да није ништа друго чинио осим извођења генералне пробе за своју будућу представу, али му то није ништа помогло, те је стражарно спроведен за Праг, да тамо чехословачка полиција трља главу с њим.

Мира-Кан, наравно, није био и једини међународни хохштаплер који је заглавио у Београду. Таквих је било повише. Његова афера одјекнула је сензационално, а по ефекту равна јој је била само велика афера Интеркозме, која је потом избила 1938. године.

Старији Београђани, а нарочито ћелавци (ускоро ћемо видети и зашто!) одлично се сећају ове велике афере. Почела је тиме што је у нашој штампи започела велика пропагандна и огласна кампања међународног института Интеркозма у Паризу, који је отворио и своје представништво у Београду, у улици Кнез Михаиловој 26, на елитном месту наше престонице. Судећи по обиму реклама, Интеркозма је у овај подухват била уложила велике паре. Интеркозма је тврдила ни мање ни више но да доноси спас ћелавим мушкарцима и женама са кржљавим грудима. Препарат за пораст груди, тврдила је Интеркозма, имао је чудотворно дејство, а свакоме ћелавцу раст косе је гарантован стопроцентно, под условом да пошаљу три длаке своје косе на анализу централној лабораторији Интеркозме у Паризу и да још уз то наведу је ли им коса сува или масна. Преглед косе у лабораторији био је бесплатан!

Наравно, лекови које је потом „преписивала“ ова фирма нису били бесплатни, али то није зауставило хиљаде ћелаваца и жена са кржљавим грудима да у „лечење“ уложе силне паре. Знало се само то да је директор лабораторије у Паризу био неки др Гревел. Укупно је утврђено да је своје паре из Југославије у Париз послало преко четрдесет хиљада лаковерних људи и жена!

У ствари, тобожњи париски институт основала су два загребачка хохштаплера, од којих је један био католички распоп и сврзимантија Вилко Хегер. После више месеци безуспешног „лечења“ пале су и прве пријаве против Интеркозме. Обративши се Интерполу, наша полиција је најзад сазнала да у Паризу никада није ни постојао институт Интеркозма, већ да је у француској престоници хохштаплерски дуо изнајмио малу канцеларију, у коју је могао да стане само један писаћи сто са писаћом машином. Никаквој лабораторији тамо није било ни трага ни гласа, а мустре и узорци косе завршавали су на ђубрету. Један најмљени плаћеник нашег порекла слао је одговоре и резултате тобожње анализе жртвама у Југославији. Брижљивом истрагом ухваћен је најзад распоп Вилко Хегер и осуђен са саучесницима, али је мали број жртава био обештећен, јер су он и његов ортак паре делом профућкали, а делом склонили у иностранство на сигурно место. Мало је која жена била обештећена, јер су се стиделе да пријаве срамоту.

Хегер је на суду јевтино прошао, јер се за њега иза кулиса заузео немачки конзул и трговински представник Нојхаузен, који је имао великог утицаја на др Милана Стојадиновића и његову владу, као и на његове наследнике на власти.

И писац ових редова је употребио, и то узалуд, неколико боца Интеркозминог назови лека за косу. Користио му није ништа, али му је касније веома помогло утрљавање српске ракије комовице у теме. Но да је људска лаковерност бескрајна показало се 1940. године, пошто је Хегер изишао из затвора. Нимало обесхрабрен претходним фијаском, он је сместа основао нову Интеркозму, овога пута узевши као параван апотекаре Драгутина Прохаску и Љубицу Драгићевић-Војтех, и поново згрнуо од лаковерних силне паре! Хегерове махинације на овоме пољу престале су тек са ратним догађајима 1941. године, кад се поново појавио на сцени у свом новом, знатно уноснијем занимању – као агент немачке обавештајне службе. Не пад снег да помори свет, већ да свака звер покаже свој траг!

Димитрије М. Кнежев

Facebook коментари

Пошаљите коментар