Ксенија Атанасијевић, рођена 5. фебруара 1894. године у Београду, била је прва жена доцент и прва жена која је 1922. године докторирала на Београдског универзитету. Била је преводилац класичних филозофских дела и аутор студија, чланака, метафизичких и етичких расправа. Између два светска рата била је професорка на Универзитету у Београду. Преводила је дела Аристотела (Органон), Платона (дијалог Парменид), Спинозе (Етика) , Адлера (Индивидуална психологија).

Ksenija Atanasijevic 02

Ксенија Атанасијевић рођена је као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Њена мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја. Када је имала 12 година, умире јој отац, и бригу о Ксенији преузима њена маћеха, просвећена наставница Високе школе Софија Атанасијевић. Према неким записима, још у десетој години чита Достојевског, и то јој је у многоме определило животни пут. Најбољи друг јој је Растко Петровић, и његова сестра, париска сликарка Надежда. Ксенија студира филозофију на Београдском универзитету, професор главног предмета јој је славни Бранислав Петронијевић, кога због открића у палеонтологији и оригиналних филозофских радова високо уважавају европски научни кругови. Међутим, Петронијевић је на Београдском универзитету страх и трепет. Ксенија се у писму пријатељици јада да су његова предавања „физиолошки неиздржива“ и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира. Али тај исти Петронијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но, први успеси на факултету први су Ксенијини сусрети са злобом чаршије, која никада није трпела ни подржавала изузетност.  Почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.

Пошто је дипломирала, за докторски рад узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Има 28 година када брани своју докторску тезу „Бруново учење о најмањем“, 16, јануара 1922. године. У комисији којом председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда, да би раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић, иако на филозофксом испиту, води је кроз подручје више математике. Ксенија неочекивано доказује да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањени Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу:“Колега, јел` све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!

Ksenija Atanasijevic 01

Чаршија у Београду прелази на „нову аферу“ и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељице Зоре Станковић. Ова говоркања затим замењују новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези с позантим лекаром и „ожењеним човеком“ Миланом Марковићем. Провокативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим страницама тадашње жуте штампе, листова „Балкан“ и „Вече“. Чаршија им не признаје приватност ни када се Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом. Пошто је Ксенија постала и предавач на београдском универзитету, увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа поносно прокламује: “Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци“.

Ksenija Atanasijevic 04

Ксенија Атанасијевић неће издржати тортуру која јој се спрема на Београдском универзитету. Читав круг професора, углавном анонимно, страсно се окомио на њу и смишља афере. Главна им је да је Ксенија на једном предавању на Коларцу није поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу тога они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен „аутономије Универзитета“. Ксенија пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да „ту нечег ипак има“. Пуних осам година Ксенија безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање његове мисли. Коначно, она сама 1936. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна од ове борбе говорила је: “На својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више“.

У Београду, за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдксих интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против наицонализма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата и нове комунистичке власти је хапсе, а из њиховог затвора изашла је лишена грађанских права. Све њене књиге стављене су на листу забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела „Филозофски фрагменти“. Тај рукопис није никада пронађен. На осниову онога што је пронађено, сматра да се да је Ксенија творац оригиналног и целовитог филозофског система. Она је највећи српски женски мислилац, чија је главан тема проблем зла у појединцу и друшптву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али је остала у Београду, где умире 1981. у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. Стара породична гробница Ксеније Атанасијевић постоји само у архивском регистру јер је гробно место прекопано и продато новим власницима, а све гробне плоче су уништене. Љиљана Вулетић је написала књигу „Живот и мисао Ксеније Атанасијевић“, за коју је 2006. добила награду Исидориним стазама.

Facebook коментари

Пошаљите коментар