Безимену продавницу ‘колонијалне робе’ на почетку Кнез-Михаилове улице, у згради преко пута палате ‘Албанија’, старији Београђани зову ‘Деликатес’, јер се она тако звала педесетих и раних шездесетих година, када је, у поратној оскудици, не рачунајући ‘дипломатске магацине’ затвореног типа, била једина београдска продавница у којој су могли да се купе луксузни ‘деликатесни’ прехрамбени производи.
У тој продавници су, тада, продавани увозни качкаваљи, сушени бакалар, лосос у конзервама, кавијар, дебрецине, чоколадни ‘дукати’, ликери, поморанџе, банане, смокве, кандирана воћа и сличне ‘првине’ у новој држави, а у њој се, и касније, иако се по основним понудама није разликовала од продавница у околини, на неки начин осећао дух онога по чему је упамћена. У продавницу су, као редовне муштерије, навраћали углавном представници власти, високи официри и дипломате, али су и Београђани из потиснутих грађанских кругова, обично уочи слава, чежњиво се сећајући ‘старих добрих времена’, бојажљиво улазили у њу по ситнице које су могли себи да приуште.

 Karlo Perolo

Карло Пероло, снмиљено 1900. године

Неки виши ред ствари, чија је моћ неухватљива, штедео је излог прве социјалистичке ‘деликатесне радње’ од украшавања портретима највиших руководилаца и гранама јоргована или другог сезонског цвећа за Први мај и остале државне празнике. То је, међутим, кичерски нападно, надокнађивано у излогу суседне штофаре, где су ‘излагане’ фотографије свих чланова Политбироа и неколико најпознатијих партизанских генерала. Због дискретног пљувања ‘непознатих починилаца антидржавних и антинародних злочина’ у излог штофаре уочи првомајског празника 1952. године, и наредних година, за све овако ‘аранжиране’ излоге у центру града, постављане милицијске страже. Реч ‘деликатес’, француска реч, спада, не рачунајући турцизме и ‘пречанске’ германизме, у најстарије стране речи у нашем језику. Она, изворно, има значења карактерних и етичких особина (‘нежност’, ‘обазривост’, ‘осетљивост’, ‘пажљивост’) и квалификација у уметности (‘префињен укус’, ‘смисао за лепо’, ‘китњаст стил’) али је, код нас, најчешће употребљавана као код за ствари везане за уживања у храни. Наши људи под ‘деликатесом’ подразумевају посластице, прислачке, пикантна или егзотична јела, па и све понуде за трпезу и на трпези, које нису свакодневне и увек доступне свима.
И у другој половини деветнаестог века, на месту социјалистичке продавнице ‘Деликатес’, постојала је такође ‘деликатесна радња’, чувена ‘Пероло’, пуна разних ‘деликатесних’  угођаја. Власник те ‘деликатесне радње’ био је Карло Пероло, Италијан који је дуго водио ‘Књажеву пивницу’, а ‘радња’ је заузимала део приземља куће Јована Ђорђевића, професора Велике школе, оснивача Народног позоришта и аутора првог нашег речника латинског језика. Ту су биле и апотека ‘Делини’ и кафана ‘Хајдук Вељко’, такође Карлово власништво, а мало даље, на Теразијама, налазила се бакалница Душана Тодоровића, увек добро снабдевена најбољим бразилским кафама у сировом зрну. У близини бакалнице радила су чак три лимара, нудећи купцима уобичајене лимарске производе, попут пећи ‘бубњара’, чункова, фењера за гробнице или тепсија за бурек, али и прве београдске ‘пржове’ за кафу, направљене по италијанским мустрама.
Као нежења, Јован Ђорђевић је у велику кућу, да не би живео сам, довео многе рођаке из Сенте, Бечкерека и Мокрина, а ‘држао’ је и ђаке из унутрашњости на стану и храни, што су тада чиниле све имућније породице. Близак Ђорђевиђев рођак Стеван Сремац навраћао је, сваке недеље, у ову кућу ‘због супе са резанцима’, али је, чим би појео супу, напуштао недељни ручак и настављао га је у суседству, у кафани ‘Хајдук Вељко’, најчешће са нераздвојним другом и сустанаром Милетом Крпом, тврдећи да, с изузетком ‘пречанских супа’, од кафанских ручкова нема боље хране. И песник Милутин Бојић, такође Ђорђевићев рођак, редовно је, као дете, опчињен мирисима из продавнице ‘Пероло’, долазио у овај крај. Уз многе вредне ствари, па и јак телескоп, Јован Ђорђевић је, у својој радној соби, на зиду, у посебном раму, чувао лист платана из Русије, с потписом ‘Лист са платана под којим је Пушкин писао’, поносећи се што ‘нешто од Пушкина’ има стално поред себе. До тог листа он је дошао када је водио у Русију малог Александра Обреновића, коме је био званични васпитач, да дете, припремајући се ваљано за српски престо, ‘види света’ и обиђе најзнаменитија словенска места.
Продавница деликатеса ‘Пероло’ имала је, по угледу на ‘радње’ тог типа у Паризу и у Бечу, мермерне сточиће са ливеним раскошним гвозденим ногама и одговарајуће столице, а у њу су, свакога дана, у подне, навраћале најугледније занатлије из центра града на страна пића уз виршле Богољуба Росулека, ринглице, сардине и маслинке. Ту су, упркос отпорима власти, па и отпорима ‘мајстора’ старог кова, реализоване идеје Светозара Марковића о занатско-произвођачким и конзумним задругама, али ниједна од неколико основаних београдских задруга ове врсте није имала дуг век. Оне који су се удруживали у задруге противници су називали `перолошијама’ и водили су против њих и њихових ‘новотарија’ рат свим расположивим средствима. Сталним посетиоцима продавнице ‘Пероло’ приписивано је и организовање ‘премлаћивања’ памфлетисте Аце Поповића Зуба, због отровних текстова о Светозару Милетићу, кога је Зуб, као и већину народњака, напредњака и либерала, неколико година немилосрдно ‘черечио’ са милитантних клерикалних позиција. И идеја да се део новца за градњу Народног позоришта прикупи међу занатлијама, тако што ће они, као свој прилог, давати оно што производе, од шешира и опанака, до одела и кујунџијских производа, рођена је у продавници ‘Пероло’ и убрзо је, захваљујући Јовану Ђорђевићу, а уз подршку Матије Бана и Стеве Тодоровића, успешно реализована.
У соби тачно изнад продавнице ‘Пероло’ рођен је, 1894. године, Александар Дероко, чија је мајка била Ђорђевићева сестра. Продавницу ‘Пероло’ водио је, формално, Карлов син Виктор, али јој је Карло, због славе стечене у ‘Књажевој пивници’, где су се, први пут у Београду, на јеловнику нашли и специјалитети од фазана и препелица, обезбедио велики углед. Име овог ‘београдског Италијана’ налази се, иначе, и у документима о раду међународне комисије, која је решавала спор Турске и Србије после трагичног догађаја код Чукур-чесме; као непосредни сведок тог догађаја, Карло Пероло је, својим исказом, значајно утицао на коначне и за Србију повољне одлуку међународних пресудитеља.И један други Италијан, Сицилијанац Антонио ди Франко, оставио је дубок траг у модернизацији београдског друштвеног живота. Недалеко од продавнице ‘Пероло’, на Теразијама, на месту где је касније подигнута палата ‘Атина’, он је од 1903. године, када је стигао у Србију на позив Николе Пашића, држао кафе-ресторан ‘Ди Франко’, а на Бановом брду је имао кафе-бар ‘Михајловац’ са кабаретским програмом. У његовом хотелу на Крфу потписана је, 1917. године, чувена Крфска декларација.
Када се, уочи Првог светског рата, Карло Пероло разболео, продавница ‘Пероло’ почела је да пропада, јер је у њој било све мање вешто одабране деликатесне робе, а када је 1919. умро, Викор је продавницу продао и она је убрзо променила првобитни карактер. Игра случаја је, ето, удесила да су се две најпознатије београдске ‘деликатесне радње’, прва у другој половини деветнаестог, а друга средином двадесетог века, без икакве везе једна са другом, чак и у вртлогу погубних српских дисконтинуитета, налазиле на истом месту.

Миленко Вучетић

Facebook коментари

Пошаљите коментар