Узбудљиво је сведочење добровољца Свете Милутиновића о јуначкој одбрани Београда у октобру 1915.године, у којој је учествовао и био сведок многих трагичних догађаја.
Ево шта је он доживео и како је видео агонију Београда:’Херојски се бранило и с болом напуштало тле Београда. Док се добровољачки полубатаљон Сремског одреда, као резерва, налазио у горњем делу Београдске тврђаве, дотле је VII пешадијски пук II позива, с једном четом X пешадијског кадровског пука чувао обале Саве и Дунава, све до карауле Јарац код села Остружнице па до иза београдске кланице.
Пре подне око 9 часова, 4. октобра 1915. године, два непријатељска авиона нарушила су мир дуготрајног затишја. Авиони су пуна два сата кружили над Београдом. Наша артиљерија испалила је на њих неколико хитаца из топова с Топчидерског брда и Малог Калемегдана. По подне је опет завладао мир. Али за сваку сигурност, командант Тврђаве, потпуковник Момчиловић, издао је наређење да се нико од војника не шета градским бедемима, како се из авиона не би могло приметити да у Тврђави има војника. А истог дана, око три сата по подне, када је четни ћата, поред шаторских крила делио војницима и по два завоја за ране, комита Жика Јелић подозриво махну главом и рече:

01 Opelo
– Ово није добар знак. И, збиља, истога дана увече отпоче страховито бомбардовање вароши и Тврђаве. Гранате су као ватрени град падале из ведрог неба. Наша артиљерија је одговарала онолико колико је могла. Она два авиона летела су над Београдом само зато да би изазвала нашу артиљерију и тако открила њене заклоне.
Следећа ноћ, 5. октобра, била је страшна. Изгледало је да се цео Београд налази над огромним рудником у коме се догађа катастрофа. На свим странама прасак, ватра, подземна тутњава, ломњава, пожари, кукњава, запомагање. Те ноћи нико од војника није ока склопио. А кад је освануо нови дан, 6. октобар, Тврђава и варош нису се могли више препознати. Све је било порушено, разривено и унакажено гранатама. С циглама разрушених кућа измешало се људско месо и кости невине дечице и мајки, а по зидовима људска крв. Између 5. и 6. октобра, у крвавој и језивој ноћи, једна граната удари у штаб полубатаљона Сремског одреда у горњем делу Тврђаве… Гранате нису заобишле ни штаб команданта Тврђаве потпуковника Момчиловића.
После неколико тренутака настаје прави пакао. Градски бедеми се тресу, ломе, прскају. У вароши пожар као у време кад је горео Рим… Официри напуштају разрушене станове и штаб преносе у градску капију испод Сахат-куле. Једна граната од 305 мм, удара у бедем изнад ‘робијашких ћелија’ и пробија зид дебео два метра, упада у ћелију и експлозијом прелама огромне зидине. Срећа што нико од војника није био унутра, јер су у споредне ћелије тога тренутка биле склоњене две чете гдобровољаца. Зато командант Порушена црква Ружица на Момчиловић наређује да сместа изађемо из тих ћелија и да поред градских бедема, с леве и десне стране Сахат-куле према Београду, ископамо ровове и у њима се сакријемо. Ово је било врло паметно. Артиљерија грми. Ми под бедемима, у рововима, у мраку вечерамо пекмез и хлеб. Око нас прште цигле са бедема и звоне парчад шрапнела и граната. Телефонске жице искидане, пружиле се по земљи као вреже лубеница. Команданти везу одржавају само преко ордонанаса, који гину и падају као снопље. Они погурени, с ‘главом у торби’, јуре и командантима нешто саопштавају. Једна граната удара у четну комору и све, коње и кола, разноси у парампарчад. Рањени коњи стењу. Стругара Прометне банке у пламену. Магацини на савском пристаништу догоревају, а дим над Савом као црна магла. Дошло нам нешто да певамо, и ми заиста певамо. Одједном, мењамо борбену песму, као да смо знали да ће нас зора заувек раставити. Певамо: ‘Свјати Боже, свјати крепки…’ Певамо себи посмртну песму. Али певамо је, не као црквену, већ некако дивљачки, лудачки, као да смо памет изгубили. И док ми певамо, с бедема се чује команда командира наше батерије:
– Батерија, пали!

02-Opelo

Груну. Уместо батерије загрме само један топ. Остали су онеспособљени. Престадосмо да певамо.
– Бре, зар је оволика наша батерија?! – пита у чуду један добровољац Личанин.
Један ордонанс, који се налазио на бедему код цркве Ружице, дотрча у капију и саопшти команданту Момчиловићу:
– Господине потпуковниче, по заповести јављам да су Швабе разбиле наш рефлектор и да више немамо чиме да осветљавамо… За непун сат све нам је било уништено. И рефлектори и топови. Небо се још црвени, као да пламти. Умор нас, после толиких непроспаваних ноћи, савлађује. Почињемо да дремамо. У један сат по поноћи, 7. октобра, пошто се више није чуо ниједан пуцањ, командант наређује:
– На спавање, али под ратном спремом, у приправности!
Сви се у највећој тишини повлачимо у ћелије и с реденицима и бомбама о куковима лежемо на даске. И неки официри су с нама. Нешто међу собом шапућу. Покушавамо да заспимо, aли не иде. Предосећамо нешто. Нешто ће се ноћас догодити. И догоди се. У три сата ујутру, 7. октобра, у доњем граду припуцаше пушке. Одјекну и прасак бомби. Градске зидине местимично одјекују, као да се Римљани испод бедема дижу.
– Пст! Пст! Пст! – шапатом нас официри позивају на зборно место. – Друга чета, са свом спремом, на зборно место! – одјекује команда.
Првој чети то исто наређује поручник Милутин Станић.
– Куда ћемо? Ко то пуца? – питамо се међу собом.
– Швабе прелазе! – саопшти неко шапатом.
– Сигурно ћемо се спустити низ Велики Калемегдан на савско пристаниште! – нагађају неки.
– Јок, море, не може се туда. Сви би на коси изгинули, јесте ли луди!? А, после, тамо је VII пук – одговарају други, они што су мало искуснији. Док, најзад, не паде команда:
– Прва чета Улицом Цар Уроша на Дунавски кеј, напред!
– Друга чета правац црква Ружица, први и други вод на десно крило према Робијашкој башти, напред! У стрељачки строј! На команду сви кренусмо трчећим кораком. Свиће зора, румена и плава. Ми јуримо ка Кеју преко рупчага од граната, прескачемо испрекидане жице. Журимо на Дорћол. Жене, оне које нису могле да побегну из вароши, неиспаване и бледе, испадају из порушених кућа и у страху вичу:
– Војници, браћо! Шта је? Шта се догађа? Куда јурите? Ко то пуца? Нико ништа не одговара. Још нико не зна шта је и шта тек додази.  Најзад стижемо на крај Улице Цара Уроша. Код Шондине фабрике затичемо команданта другог батаљона VII пешадијског пука II позива и његове војнике. И они су тог тренутка дошли на Кеј са Аде Циганлије. Леже по улицама Високог Стевана, Солунској и Цара Уроша. На дунавској обали митраљези клокоћу и бомбе праште. Мајор нам рече:

03-Opelo– Јунаци! Непријатељ је у малом броју прешао Дунав и заузео кланичну пругу. Потребно је да на њега ударите с бока, од столарске фабрике, и да га бомбама отерате.
На ове речи, побацасмо шињеле, ранчеве и остале ствари у околна дворишта да бисмо за јуриш били лакши и трчећим кораком кренусмо да извршимо наређење. Али, истог часа, у Дубровачкој улици, код кафане ‘Пуж’, непријатељ поче да гађа нашу извидницу. Изненађени, приморани смо да се развијемо у стрелце и да се растурамо по оближњим улицама, како бисмо могли из кућа, кроз прозоре, да пуцамо на непријатеља који се налази иза железничке пруге.
Улазимо у двориште кафане ‘Пуж’, разбијамо врата, улeћемо у салу и кроз прозоре отварамо ватру. У кафанском дворишту ужас! На средини дворишта леже крвави, искидани, једна млада жена и трогодишње дете. Несрећна мати. Граната их мртве из куће избацила. Друга чета развила се у стрелце и потпомогнута малим бројем кадроваца X пешадијског пука лавовски се бори. Од куле Небојше до кафане ‘Шаран’ на Дунавском кеју, иде се на нож…Веза с првом четом одржава се преко жандарма, који су међу првима стигли на Дунавски кеј и дали јуначки отпор непри јатељу који би, да њих није било, продро у варош пре него што смо ми стигли. Много их је већ изгинуло. Бомбе лете с кровова кућа. Непријатељ бије из митраљеза и топова са монитора и обале.
Преко улице се не може прећи од митраљеских зрна која парају калдрму. У Дубровачкој и Цара Уроша улици гомиле мртвих. Леже крвави и бледи младићи… Чују се немоћна и болна запомагања испод рушевина. Болничара нема… Рањенике, непревијене, у општинским колицима за ћубре одвозе у болнице. Однекуд се ту створи и госпођа Јелена, супруга познатог уметника Добрице Милутиновића; скинула је са своје куће врата и на њих с једним војником полаже тешко рањеног поручника Роша.
Тек око пет сати, кад се мало разданило, видели смо да се не бијемо с Аустријанцима, већ с Немцима. Има их много. Као пободени кочићи што бране обалу од поплаве, штрче шиљци с њихових шлемова иза кланичне пруге. Око осам сати добровољци, жандарми и кадровци X пука прикупљају се. Немци врше снажан напад и продиру до Душанове улице. Али, у 11 сати, Кезић са својим добровољцима врши противнапад и приморава Немце да се повуку до кланичне пруге. Тада смо заробили доста немачких војника, које је наш кувар Срђан с тројицом рањених добровољаца кочоперно спровео на Торлак.
– Где сте их заробили? – питају грађани.
– На Дунавском кеју! – победоносно одговара Срђан.
Борба траје читав дан. Жандарми се држе јуначки. Гину, али не пуштају Немце да продру у варош. Тек 7. октобра, око поноћи, стиже нам мала помоћ. Долази командант XIV пешадијског пука Љубомир А. Недељковић са својим батаљоном и у један сат ноћу прима борбу с Немцима.
– Немамо довољно муниције! – чује се у ноћи нечији глас.
– Не треба нам муниција! – узврати на то мајор Недељковић. – Идемо на нож! Нека Шваба упамти на чију је земљу пошао.
И, збиља, борба на нож води се до зоре 8. октобра. Тек кад је свануо дан, приметило се да су многи добровољци и жандарми изгинули. Тада непријатељ, надмоћнији и кудикамо многобројнији, под заштитом артиљерије, врши други напад и поново нас приморава да се повучемо до Душанове улице. Помоћ нам не долази. А нема ни одакле да дође. Јер, VII пук једва одолева на Чукарици и Бановом брду. Војна болница препуна рањеника. Енглеска болница из Друге мушке гимназије у Поенкаревој улици већ је евакуисана. Грађанство напушта домове и у последњем тренутку бежи у правцу Торлака. Још једна ноћ прође у борби по улицама, на нож и смрт. Тог 8. октобра по подне тучемо се код Велике пијаце испред Универзитета. Две десетине направиле су барикаде код Народног позоришта, у улицама Доситејевој и Позоришној и спречавају нагли продор непријатеља. Немци су у уличним борбама опрезни, спорије наступају. Једна десетина добровољаца бије се на барикадама у Цетињској улици код кафане ‘Два побратима’.

04-Opelo
На пијаци Цветни трг комите се увукле у корпе за парадајз и грожђе и одатле отварају ватру на Немце. Одступамо…Сузе у очима. Груди се надимају и срце стеже. Обузима нас неко чудно, болно осећање. И плакали бисмо и смејали бисмо се, урлали и цвилели, миловали и уједали. Хтели бисмо да дамо последњи, најјачи отпор, да голим грудима налетимо на голе немачке бајонете. Али шта нам то вреди? Нас је једва око 40, а њих… хиљаде! Плашимо се да нам не пресеку одступницу и живе нас похватају, па журимо да што пре ухватимо везу коју смо јуче изгубили. На једном брежуљку на Вождовцу заустављамо се са жељом да бар још једном видимо наш драги Београд. Београд је сав порушен, у пламену. Од дима са згаришта небо се не види. А тамо, под рушевинама и на згаришту, остале нам старе мајке, сестре, дечица.
После неколико дана, док смо водили борбе око Космаја, да би пред светом показали како су се с јунацима борили, Немци подигоше заједничко гробље на Дунавском кеју и на заједнички споменик од тврдог камена урезаше ове речи:
‘Овде почивају сједињени у смрти 260 немачких и 240 српских војника ратника, палих у борбама око Београда 1915. године’.
Али Немцима, који су били тако племенити па подигли споменик на гробљу, није сметало да тог истог октобра подигну и вешала на Теразијама, на скверу између ‘Москве’ и ‘Балкана’, и да ту обесе једног младића, добровољца из Сремског одреда, који је висио три дана и плашио грађане, од којих су Кајзер и ћесар хтели да направе своје верне поданике.
Вешала на Теразијама била су само предзнак за многа друга, која су касније подигнута по свим крајевима Београда, а на којима су престали да дишу многи Београђани који су више волели и смрт него да постану издајице своје отаџбине.

Антоније Ђурић

Facebook коментари

Пошаљите коментар