Тачно је четири године како сам се с породицом доселио на нови континент, а још нисам установио јесам ли емигрирао или имигрирао. Не примам се. Кажу да човек након две-три године пушта корење и да сраста с местом у којем живи, а ја – ништа. Излазим и на кишу која падне једном у три месеца у Квинсленду, али не видим ефекта. Можда и јесте проблем у киши, јер само пљусне, излије неко кô из кабла овећу количину воде, а ја немам времена да добро разгрнем црвену испуцалу земљу под ногама.

У пасошу ми пише да сам Аустралијанац и по томе не могу да негирам да се нешто променило, али ја сам од оних што промене квалификују са „набоље” или „нагоре”. Не знам где да ставим ову. Зове ме пријатељ из отаџбине и пита јесам ли се снашô. „Јесам.” Никако да докучим шта се подразумева под глаголом снаћи. – Јеси ли купио кућу? – Нисам. – Радиш ли? – Не радим. – Значи, ниси се снашô? – Јесам, али не радим и нисам купио кућу. Сналазим се по плану града. Без проблема проналазим улице у којима станују познаници и ретки пријатељи. Знам где су бирои за запошљавање и где да купим новине са огласима, све знам. – Ја купио стан, вели пријатељ. – Са срећом, како? – Па скуцкало се нешто, нешто се позајмило, знаш како то иде код нас. Пријатељ је имао нижу плату од мене кад сам одлазио, жена му не ради, деце – комада два, значи – снашао се. Једино још не знам како то сад иде код нас.

Th152187

Пре неког времена био сам убеђен да сам пронашао свој стари колосек, јер поново пишем за неколико новина. То сам увек чинио. Уговарам састанак са успешним Србином који је власник фабрике намештаја. Некад је тај посао радио као представник једне фабрике из Хрватске. Утом се заратило. Тезгарим. Треба ми интервју у недостатку занимљивијих тема. Таман да заустим прво питање, а он вели: – Јеси ли се снашô? – Мислим да јесам. – Купио си неку кућицу? –  – Нисам. Он ћути. Опет спремам прво питање. – Одакле си? – Из Сарајева. – Босански Србин. Ако сам шта мрзио, онда сам мрзио те атрибуте. Никад нисам могао бити само Србин, него су ми додавали и босански. Он је вероватно био хрватски Србин или Србин из Хрватске. Не сећам се да сам кад чуо за србијанског Муслимана или Хрвата. Чудно би звучало и Хрват или Муслиман из Србије. – Нисам. Ја сам аустралијски Србин. Смеје се човјек.

Спремам питање. – Излазиш ли у наше клубове? Више ми није јасно ко кога интервјуише. – Излазим. – Видиш, можда је у томе твоја грешка. Требаш се држати Аустралијанаца. С нашима (још су наши), губи се време. Бистре светску политику, оговарају и прво им је питање: „Јеси ли се снашô?” – Исто си ме питао малоприје. – Да, али пријатељски. Они то раде са злобном знатижељом. Аустралијанци те никад неће питати за такво што. Они су пристојни људи.

Интервју нисам објавио. Нисам открио логичну трансформацију представника фабрике у власника, десетак година касније. Како да на крају текста једноставно констатујем – снашао се? Позивам мајку. Причамо о породичним стварима. – А ви, јесте ли се снашли? – Како то мислиш? – Не знам, други то некако боље раде. – Не раде боље, него нешто раде, а ја бих да не почињем свашта. – Чекајући, можда нећеш почети ништа. – Вероватно. Брзо завршавамо разговор. Као да смо се дотакли нечег срамног, о чему не би требало причати. Зато зазирем од следећег звања пошто ће на крају опет стићи прича о сналажењу.

Одлазим на концерт једног певача новокомпоноване музике из домовине. Гостује по трећи пут у последње три године, а новине прате турнеју као да је Мајкл Џексон. Прашти музика. Поцикује певач. Петсто продатих улазница, а цена 30$. Видим, певач се добро сналази; народ у трансу. Тече носталгија у потоцима пива. Ознојена телеса у три реда истог кола. Игра и ко не зна, а ја размишљам како никад нисам имао жељу да се ухватим унутра, да будем у колу, него сам на концертима увек био издвојен. Можда је то моја грешка. Додуше, оваквом концерту први пут присуствујем.

Прилази ми нешто старији господин чије златне наруквице, ланчићи и прстење подсећају на власнике ћевабџиница са Башчаршије. – Знамо ли се, земљаче? – Не бих рекао. – Радио си на нашој ТВ? –Јесам (изгледа да смо исте националности). – И не сјећаш ме се? – Не. Министарство то и то, позиција та и та, дошао у Мелбурн по избегличком програму пре три године. – Чиме се сад бавиш? – А, чим бих се могао бавити, енглески ми није јача страна, па сам отворио један ресторан у Мелбурну. – Машала. – Није каква пљачка, јер више долазе наши, али може се пристојно живети. – Претпостављам, а којим поводом овде? – Због певача. Били смо раја и тамо, а ја сам му ову турнеју и организовао. – Ниси се тиме бавио раније? –Нисам, али ето, спојио угодно с корисним.

Ништа лепше него кад ти у властитом ресторану пева јаран из отаџбине, па га онда још мало проводаш по Аустралији да обиђе земљаке. Седим над празном хартијом, јер не могу директно да укуцам извештај с концерта. Очигледно нисам у форми. „Тај и тај одушевио Србе из Бризбејна.” Не иде. „Концерт за памћење” (не знам чије). „Песма за свачију душу” (није за моју).

Никако да убодем тај наслов, а по навици прво одредим заглавље и онда га се држим кô мутав. Можда би најпримереније било „Певач и организатор се добро снашли на турнеји”, али би то уредник сигурно изменио. Ниједну паметну реченицу не могу да саставим, а ноћ увелико промиче. Тече време. Напољу пада киша и поново размишљам о томе да изађем бос и размичем црвену земљу прстима. Вечерас не могу ни то. Једноставно, не сналазим се.

Љубодраг Стојадиновић

Facebook коментари

Пошаљите коментар