Београд је у рукама непријатеља. Генерал Поћорек, командант Балканске војске, онај исти генерал чије су трупе три месеца раније здробљене и стрмоглавце бачене у Дрину, ликује: толико жељени, али до пре три дана жестоко брањени Београд, у рукама је аустроугарских трупа! Командант Пете аустроугарске армије генерал Франк наредио је да се у Београду одржи свечана парада, а бечки, пештански и други листови непријатељских земаља, обавештавају своје читаоце ‘да је данас пре подне уз учешће многобројних снага заузет Београд’ и да је то ‘дело источног крила Пете армије…’

Од таквих извештача могло се очекивати да напишу да је сломљена одбрана Београда, да су се браниоци дали у бекство чим су се они, Аустро-Мађари, приближили Београду. До Беча и Пеште, али и до других европских престоница стићи ће, истина са закашњењем од неколико дана, деманти српске владе у Нишу:

‘Аустроугарски листови јављају да су аустроугарске трупе борбом заузеле Београд. То је потпуно нетачно. Београд су у недељу, 29. новембра, напустиле све трупе и надлештва. Дакле, не ради се о освајању Београда коме су претходиле борбе, већ једноставно о уласку непријатеља’.

Додуше, повлачење ка Руднику, Аранђеловцу, Космају, као и напуштање Београда, са забринутошћу је пропраћено и међу савезницима, па су неки листови писали да је ‘Србија доживела судбину Белгије’. Поћореку се жури да уништи српску војску и зато наређује да се Пета армија рокира према Београду и да нападом са севера, на фронт Варовница-Космај, ‘савије читав српски фронт у ролну’. Међутим, овај обухватни маневар, од кога је Поћорек очекивао слом српске војске, није успео. Генерал Франк је уживао у паради, а његове јединице споро су подилазиле положајима Варовница-Космај. Ово је био најосетљивији део српског фронта: дуг 24 километра, слабо утврђен, а бранили су га само трећепозивци. Олују која ће искидати аустроугарске трупе нико није слутио: ни генерал Франк, ни генерал Поћорек, ни Београд. У часу кад је започела парада аустријске војске у Београду, почела је противофанзива српске војске. Тај трећи децембар 1914. године ушао је у историју. Пролом је био на Сувобору, ту је Прва српска армија, под командом генерала Живојина Мишића, пробила фронт Шесте аустроугарске армије и почела гоњење према Ваљеву. После тродневног одмора на положајима око Варовнице и Космаја и пристизања артиљеријске муниције, српске трупе су снагом грома разбијале непријатеља на целом фронту. Поћорек се надао да ће успети напад Пете армије на северни део фронта. У даноноћним борбама, које су трајале од 5. до 9. децембра, и у којима су Аустријанци имали неколико жестоких јуриша, трећепозивци су се јуначки држали. Залегли у снегу, на растојању од свега двадесетак метара, косили су аустроугарске трупе брзом пушчаном и митраљеском ватром. И поред огромне надмоћности, Аустријанци не само што нису могли да освоје Варовницу, него су били принуђени и на одступање, остављајући ту, у крвљу попрсканом снегу, 1.200 мртвих војника.

Осмог децембра Аустријанцима је пошло за руком да препадом заузму врх Космаја. У том часу пристигли су делови Тимочке дивизије првог позива. Али пре него што су Тимочани уведени у борбу, трећепозивци су извршили против-напад и повратили Космај. Само на овом делу фронта Аустријанци су имади хиљаду погинулих. Страховита је била погибија аустроугарских трупа: на све стране, докле поглед допире, леже погинули војници у плавичастој униформи; поломљене пушке, телећаци и фишеклије, чутурице и оквири с мецима расути по блату и снегу око њих. На десет метара једна од друге зјапе страшне вртаче које су начиниле топовске гранате, гомиле избачене земље, просута крв, трагови шрапнелских куглица у влажној иловачи…

Војвода Живојин Мишић, снимљено 1914. године

Војвода Живојин Мишић, снимљено 1914. године

 

Оркан је кренуо. Српске трупе гоне непријатеља у стопу, не дају му да предахне, да се среди, укопа, окрене лице. Српска артиљерија, за коју је непријатељ знао да нема муниције, сатирала их је бесно дуж бежаније ка Сави и Дрини. Ужас је завладао међу њима кад су схватили да их туку и њихови топови, али у српским рукама, препознали су их по беличасто-црвеном диму од шрапнела. Друмом, између два телеграфска дирека, чије жице висе покидане, распада се липсала и побијена стока, волови и коњи, тиролске мазге, све у локвама крви, једва видљиви од блата које их покрива. Изврнута болничка кола са непревијеним рањеницима чије се очи гасе ту, пред најездом српских војника. Рекло би се да они, мученици, сада више умиру од страха него од задобијених рана. Али, и у том пробоју и гоњењу официри застају и наређују болничарима да прихвате аустријске рањенике и укажу им помоћ. Напред, друмом, којим тутњи олуја, испрегнуте топовске каре, поломљена комора, пољске кујне, котури са телеграфском жицом, здробљени фијакери у којима су се који час раније возили царски официри, све се то испречило на путу. Около гомиле црних сандучића с артиљеријском муницијом. У налету српски војници сустижу једну аустријску батерију; сјајне цеви као да нису опалиле ни гранату; тек што су стигли на положај војници су окренули леђа и дали се у бекство. Тутњи из часа у час, из дана у дан, нема одмора, нема предаха, о томе нико не мисли, нема нових наредби, остаје само она изговорена на почетку офанзиве: напред!

И тако генерал Мишић враћа својој земљи планину по планину, реку по реку, село по село. Стиже и у Ваљево. На оно мало кућа, које не беху опустеле, завијорише се избледеле српске заставе; један батаљон војника и једна труба поздравише његов долазак, а потом стигоше представници грађанства, сакупише се пред зградом окружног начелства у којој је била аустријска команда корпуса, да му пожеле добродошлицу. Пошто је српска војска ослободила Ваљево, генерал Поћорек одлучи да спасе што се спасти може; пребацио је Шесту армију преко Шапца у Срем, а Пету армију оставио у залеђу Београда, помишљајући на нову офанзиву. Српска Врховна команда брзо је прозрела Поћорекове намере и преноси тежиште операције на север – усмерава 2. и 3. армију и Одбрану Београда против аустријске Пете армије. Потучене аустријске трупе прикупљале су се 14. децембра на положајима Железник-Петлово брдо-Торлак-Екмеклук-Ерино брдо, али су и са ове линије брзо потиснуте. Нарочито јак отпор Аустријанци су давали на Торлаку, у Раковичкој шуми, Кошутњаку и на Бановом брду. Комите и добровољци, који су петнаест дана раније последњи изашли из Београда, сада су ушли први. Прогноза оног мајора да ће Београд за који дан бити јуначки враћен – остварила се. У борбу су јурнуле комите војводе Вука, освајајући поједине дедове града. Кад избише на обалу Саве према мосту – пресекоше одступницу аустријским војницима… Ту је заробљена маса престрављених војника и пребогата комора.

Који час раније, напуштајући краљев двор, у коме се беше сместио, генерал Франк је побегао главом без обзира, помишљајући да може пасти комитама у руке. По уласку српске војске у Београд, дужност команданта града преузео је војвода Вук, чији се одред, поред коњичке дивизије, свом снагом беше бацио на прогон непријатеља преко Велике Моштанице, Железника и Жаркова. Српска престоница је ослобођена после тринаестодневне окупације.

И тај дан је ушао у историју: 15. децембар 1914. године. Био је то дан великог одушевљења и радости. Прве наше јединице, патроле 3. пешадијског пука, дочекане су усклицима и цвећем. Потом је ушао 2. ескадрон коњице 4. коњичког пука на челу са мајором Докићем, а одмах затим краљ Петар, бурно поздрављен од становништва. ‘Свет је буквално љубио и људе и коње њихове, и одело и оружје’. При заокрету из Кнез Михаилове улице у Саборну цркву, краљ је са пратњом наишао на групу заосталих аустријских војника, који су још давали отпор. Запрепашћени појавом краљевог аутомобила са свитом, они су се одмах предали. Из Саборне цркве краљ се одвезао у двор, где је на капији била прострта аустроугарска застава, скинута са двора. Када је аутомобил прешао преко ње, подигнута је и однесена на степениште, уз сам улаз, тако да је краљ Петар прегазио преко ње улазећи у двор.

После ове победе, углед Србије нагло је порастао. Пре свега, народ и војска стекли су самопоуздање и неограничено поверење у војно руководство, што ће нарочито доћи до изражаја у тешким данима 1915. године. Аустро-Угарска је овим поразом из темеља уздрмана. Угњетени словенски народи увидели су сву слабост старе монархије и код њих је ојачала вера у победу Србије и њених савезника а тиме и нада у своје коначно ослобођење испод вековног аустријског и мађарског ропства.

Антоније Ђурић

Facebook коментари

Пошаљите коментар