– Дам’ даш неки динар за Милеву! – Ниоткуд израња Циганка неодређених година и потура нешто

мусаво, слинаво, разбарушене косе и очима које се сјаје као два дугменцета, што је вероватно поменута Милева.

– Немам.

– А дат’ гледам у длан, дат’ срећу кажем? – Циганка не одустаје и гура се, смета, не може да се хода од ње.

– Нећу.

– У как’а си, па дат’ кажем колику ћеш срећу у живот д’ имаш, за кога ћеш дас’ удаш, од кога дас’ чуваш.

– Нећу, ето.

– Бре, как’а си то. О’ш малер целог века дат’ прати? – Циганка се окреће и односи Милеву, вребајући неког другог, лаковернијег и лакшег на новчанику.

Zamisli zelju 01

 Просјакиња Ленка, снимљено 1926. године

Од кад је века било је и просјака и врачара, гатара и пророка. У Београду је између два рата, од просјака, била позната просјакиња Ленка, која је ишла у ритама, хранила се од милостиње и по јавним кухињама, спавала у некој шупи, али, кад је умрла, сви су били запрепаштени, Ленка је, у својој сламарици имала невероватну гомилу новца, дословце је спавала на милионима, ондашњих динара, наравно.

А гашење угљевља, бајање, то је било нешто што се подразумева, па није било необично да се на кућном прагу мимоиђу доктор који одлази и баба из комшилука која долази да гаси угљевље болеснику и да тако отера зле чини. После су наравно, и доктор и баба, свако за себе, тврдили да је излечење њихова заслуга. Од пророчица, у том периоду је била позната госпођа Фемка чија је ‘ординација’ личила на собе чаробњака из филмова, са све црном мачком, совом, кристалном куглом, али и сликама светаца као што су Свети Мрата, Свети Алимпије, Свети Прокопије, Света Параскева… Код Фемке је била увек велика гужва и често се најављивало по неколико дана унапред. Но, нема поузданих доказа у њену ефикасност, осим да је импресивно падала у екстазу и превртала очима.

У то доба је, у Далматинској улици Мица Михачиновић будућност читала из соца од кафе, а клијентела је била разна, па чак и неки министри. Много дискретнија од претходне две је била Марија Митић и, зачудо, чак и стварно видовита. Она је слабо примала клијенте, бирала је ко може до ње, а познато је и да није наплаћивала своје услуге. Па, чак су београдски прота Угљеша Јелић и гинеколог др Русо били убеђени у њен пророчански дар. А још крајем деветнаестог века Чеда Мијатовић, државник и дипломата, у Београд и сам двор уводи енглеску моду призивања духова. Духови нису помогли краљу Александру и краљици Драги да избегну догађаје 29. маја 1903. године, али су помогли самом Чеди да после, у избеглиштву призива духове и да лепо живи од комуникације са духом краљице Драге.

– Дам’ даш неки динар за Милеву, види как’а је лепотица!

– Ево, на и бежи.

– Јаооо, фала, фала оволико, Бог да те благосиља, сваку срећу у живот да имаш, ајде Милева, како се каже! Милева се упиљи оним својим дугмастим окицама и преко прстију које је забила у уста рече: Бееее!

 Драган Перић

Facebook коментари

Пошаљите коментар