Све до 1830. године, када је хатишерифом призната дефинитивно српска власт ван градова, и српско друштво је морало имати другачију физиономију. Сва забава и општење дотад кретало се изависоких авлијских зидова. Жене се нису виђале по улицама а људи су још на читав сат пред залазак сунца спуштали ћепенке, те хитали кући да на прозоре спусте капке, да припале лојане свеће и да саберу ту око себе свој пород. Највише још што би кроз капиџик, који је из баште водио у суседову башту, прешао комшија комшији те да на доксату или крај софе проведу у разговору вече.

Али, кад од тридесете године српска власт постаде уистини власт, призната и султаном и Европом, почеше да се отварају капиџици и свет да тражи себи мало забаве и ван куће. Међу првим јавним локалима (овде није реч о хановима и кафаницама у чаршији), где су породице почеле да излазе, била је Манојлова башта на Зеленом венцу. Та је башта била на ономе месту где се педесетих година отпочело да зида Народно позориште а где је данас пијаца. Тај плац је био својина кнеза Максе Ранковића из Остружнице и на њему је Манојло отворио башту. Ваља знати да је у тој башти почело први пут да се точи пиво у Београду још 1834. године. На пиво и на теферич су долазиле најугледније породице, тако да је долазила погдекад и књегиња Љубица са госпођама из Конака. Колико је та башта тада била ‘ван вароши’, види се и из тога што су се књегиња, госпођа Томанија и остале госпође из Конака (а Конак је био код Велике цркве) извозиле у Манојлову башту на волујским колима. И док је Манојлова башта била теферич за становнике ‘вароши’, дотле су они са Дорћола одлазили у Недељкову башту, испод Видин-капије, у којој је била механица са јелом и пићем. У ‘Српским новинама’ из 1843. године описан је пир механџијског еснафа, који је у мају месецу те године приређен. Како је тог дана господар Вучић са многом господом био у Вишњици на црквеној слави, то му механџије пошљу у сусрет депутацију, те га ова умоли да дође на весље. Он им учини по вољи те сврати и био је свечано дочекан.

Питомци Војне академје, снимљено 1887. године

Већ четрдесетих година Београд добија два угледна локала, која врло доприносе да се промени физиономија забава. Ти су локали ‘Зданије код Јелена’ (касније железничка дирекција) и кафана код ‘Круне’ (касније општина). Од теферича, који су се приређивали на простртим асурама и ћилимовима, и чија је сва драж била у доброј води и лепом изгледу, прешло се на забаве за столовима и столицама, а потражило се богме и мало душевнога уживања. Четрдесетих и даљих година прошла је кроз Београд маса разноликих странаца, чувених свирача, певачица, вештака и све је то концертирало најпре у Читалишту а затим код ‘Јелена’ и код ‘Круне’. Тако 1846. године, октобра, концертирају Ернст и Колмах у Читалишту, па 1847. нека бечка банда под управом Фр. Шипека, па Сејмур Шир, енглески пијаниста, па најзад млади Штраус, син гласовитога Штрауса, а 1848. године концертира певачица Балциковска из Кракова. За један од тих концерата, који је 13. новембра 1855. године приредила нека ‘господична Хагенова’, којом је приликом певала и две ‘бравурне арије’, новине веле да је било врло много света, додајући: ‘То ћемо слободно приписати (осим самом обштем развитку чуства времена) понаособ многим кавалирима овде код нас налазећим се.’ А педесетих година почну нагло ницати баште и јавне забаве за ширу публику, тако да 1855. године долази већ у Београд и један озбиљан циркус Ернеста Жилеа, назван ‘Олимпијски циркус’, пошто је на десет година пре њега, још 1845, посетио већ Београд ‘почасни грађанин у Осијеку и Б. Каролу у Угарској’ господин Тот, који је на Калемегдану приређивао ‘Тјелодвиженија круг’ (превод од Circus Gimnasticus).

Каквих је све јавних забава било тада у Београду и шта је то што је наше Београђане увесељавало половином прошлога века, показаћу најбоље ако неколико од тих забава наведем. Поред ‘Олимпијског циркуса’, 1855. године врло је привла- чило публику и ‘музикално увеселење при величанственом осветлењу’ које је у башти код илиџе (Шоповићево купатило у Сава- мали) изводила ‘музика новодошавшег друштва из Новог Сада’. Тек идуће 1856. године у Ђермановој башти (где је касније била Друга београдска гимназија), поред пића и музике, устројен је још и рингишпил ‘који је удешен и за одрастне’. У Шоповићевој башти, међутим, свира Хубертово музикално друштво из Темишвара а у башти његове књажевске светлости, у Палилули код чесме, угоститељ Никола Конард јавља публици да ће први и други дан Духова трипут пуштати ‘луфтбалон и неколико ракетла’ а ‘свираће и лепа свирка’, док код ‘Србске круне’, у коју су се још увек увраћали светски вештаци, најпре свира нека шотска музика у звонца а затим ‘говориће и певаће у трбуву Јозеф Душни вештак у томе и учитељ више о томе науке’.

Приликом једне од тих забава десила се и једна трагикомична епизода. У арени Велике пиваре изводио је једно вече своје магичне вештине неки Карл Банхолцер, који је као знаменит вештак кренуо из Беча у Цариград, па остао у Београду да прикаже једну или две представе. Банхолцер је био врло добар вештак а био је младић од 28 година стар, тек пре два месеца ожењен, по пореклу Немац из Моравске (Оломуц). Први део програма Банхолцер је извео на опште удивљење; публика се дивила његовој чаробној моћи. Затим се спусти завеса јер за извођење другог дела програма требало је учинити нове припреме на бини. Међутим, Банхолцер добије срчану болест и напречац умре иза кулиса. Отац уметников, који је с њим путовао и помагао му, дигне завесу, изађе на бину и, чупајући косе, стане очајно казивати публици да му је син умро. Публика, мислећи да ће то бити опет какав ‘кумст’ и чудећи се како стари отац природно изводи ствар, удари у смеј и кикот и што се грешни отац очајније дерао све је већи аплауз добијао. Једва је успео, кад одоше неколицина на бину те видеше мртва вештака, да увери публику и да прекине представу.

Но Београд се не забавља у то доба само овим детињастим забавама. Он већ има своје стално стрелиште у Топчидеру где се слеже сваке недеље маса света; постоји већ ‘Београдско певачко друштво’ које приређује концерте и које, на пример, 6. марта 1856. године позива све чланове своје да се пре изласка сунца нађу у Топчидеру на заказаном месту, на ‘мајско весеље’. Па онда ваља узети у обзир и једну од најлепших и најважнијих забава наших Београђана из половине прошлога века, а то је позориште. Позориште је у то доба необично радо похађано. Бележећи ту појаву, ‘Србске новине’ из 1859. године веле: ‘Публика је београдска увек такова представленија радо гледала и из тога се судити може да она има вкуса за ову лепу, безазлену и поучну забаву.’ Уосталом, то су биле године када је потреба народнога позоришта документована масом добровољних прилога у корист зидања сталнога позоришта коме је, баш на измаку педесетих година, и положен први пут темељ. Колико је позориште била потреба, нека послужи као доказ и то што су 1857. године, маја месеца прелазиле из Земуна у Београд и ‘немачке театристе’, те су за овдашње Немце давали представе. Дабогме да је осим свега овога постојао и тада корзо као и ово данас. Половином прошлога века ‘променада’ београдских дама била је она стаза од данашњег Министарства грађевина па до Етнографског музеја (Стевчина кућа). Велика касарна на месту, преко пута Војне академије, где се данас налази Министарство унутрашњих дела, била је тада ограђена зеленом живом оградом. Под липама, у дворишту велике касарне, искупили би се сви млађи официри а наше мајке и старамајке, бабе и прабабе, задигле би свој свилени фистан, накривиле би главу под теретом феса покривеног бисером па би кокетно шетале по ‘променади’ све од четири сата по подне па до шест, јер ко би у то доба и после шест скитао по улицама. На томе корзу ‘банда’ је погдекад свирала на углу, где је сад Државни савет, али јула месеца 1864. године, по наредби кнежевој, отворен је публици и советски парк (данашњи парк Министарства финансија) и отпочела је ту сваке недеље по подне да свира ‘банда’, те је поред ‘променаде’ од тога доба и тај парк постао најмилије шеталиште београдске публике, и сваке недеље збирала се ту огромна маса света.

Бранислав Нушић

Facebook коментари

Пошаљите коментар