Битефујем ти мајку! Oва псовачка модификација покојног Јована Хаџи Костића, инспирисаног фасцинираношћу београдске јавности псовкама, голотињом и малтретирањем гледалишта на првим БИТЕФ-има, шездесетих година, нипошто не значи да је нови позоришни фестивал затекао Београђане као пасивну, конзервативну публику – напротив, они су већ поседовали дуго, историјско, искуство активног учешћа у јавним представама…

Рецимо, када је београдској публици, крајем двадесетих година деветнаестог века, први пут приказан слон – она га је одмах протерала, заједно с газдом, неким Македонцем. Наиме, он је свој и слоновски ‘пеформенс’ погрешно започео подацима о количини воде коју ‘ова елефант’ попије, и броју хлебова које поједе. Како је то била изузетно кишна јесен, уследила након кишног лета и лоше жетве, проницљива публика одмах је схватила да чудна животиња ‘ по сву ноћ шмрче својом њушком из Саве воду, а после је на земљу избацује у виду кише’; као и да, по елементарним законима тржишта, цена хлебу скаче ако је слоновска потражња тако велика… Према ‘ђозбојаџилуку’ (мађионичарским вештинама) публика је била трпељивија – ваљда због привредне користи, јер ‘црне дервишине’ из Индије, ‘земље магијске’, ‘… би јели памук, а после би из уста извлачили памучне пантљике, игле и тако даље…’

Са позоришним представама је ишло лако – не само због романтичног садржаја, протканог певањем и пуцањем, већ и због елементарне чињенице да су их изводили домороци – глумци, људи сумњиви и чудни, али ипак из сопствене средине… Позориште је било путујуће – и буквално је јурило за публиком, коју је, пре свих, сачињавао кнез Милош. Он у Крагујевац, и позориште у Крагујевац; он у Београд, позориште за њим… Ко мисли да су путујући митинзи савремена измишљотина – грдно се вара! Најсимпатичније је што је тадашњи српски апсолутиста, све чибук пушећи и кафу пијући за време представе, обожавао и да се меша у њу… Једном је прекинуо музичку тачку, критикујући Јозефа Шлезингера, капел-мајстора, што сви музичари не свирају истовремено, већ неки раде, а други се одмарају и блену у публику, иако су сви једнако плаћени! Шлезингер је слегнуо раменима, уздахнуо, бацио аранжман с пулта и – сви музичари су здушно засвирали… Тешко је рећи да ли израз ‘позоришна реквизита’ потиче из тог времена, али је чињеница да су глумци, у пратњи пандура и снабдевени кнежевом наредбом, уочи представе ишли од куће до куће и – реквирирали реквизиту, најчешће хаљине и накит. И женске улоге играли су мушкарци – не из оних разлога који су важили у античком позоришту, већ зато што нико из бољих кућа није хтео да пусти женско чељаде да учествује у тако сумњивом, јавном послу.

Знајући скромну природу српских владара, сигурно никада не бисте погодили омиљену представу кнеза Милоша… Звала се: ‘Востановленије Сербије чрез Светлог Књаза Милоша у десет дејствија’. У данашње време се такве оде не би смештале у позориште, али – треба разумети ондашњу ситуацију… Слепи гуслари су већ били нестали, нико ништа није читао, па је, уколико се не рачунају улични додбошари, позориште било најмасовнији медијум. Ни манир којим се позоришна публика шета из једне у другу неадекватну зграду, тера да седи на даскама и огрће капутима није производ овог времена. Утемељен је у прошлом веку, када се позориште селило из зграде царинарнице у зграду хотела, а одатле у пивару… Тамо, на углу данашњих улица Балканске и Адмирала Гепрата, добру вољу глумаца и њихове публике 6. јануара 1864. године није угрозила ни београдска цича-зима. Представа је одржана у индустријској хали која се није грејала, па је температура у њој била – деветнаест степени испод нуле! Комад се звао ‘Силом болесник’, а произвео је и јединствени случај идентификације публике са називом представе – свако је зарадио бар по назеб. Данас би, на историји поменутог случаја, чак и једна личност профила и искуства Љубише Ристића могла да се напаја инспирацијом…

Зорка Тодосић, глумица, снимљено 1869. године

Зорка Тодосић, глумица, снимљено 1869. године

Наравно, одувек је било и конзервативнијих театарских прегалаца, па је већ половином прошлог века почело прикупљање новца за сталну позоришну зграду. Требало је да буде изграђена мало изван центра, на месту које су тада красили шевар и дивље патке –Зеленом венцу. Несрећни пројектант, италијански архитекта Јосиф Касано, уложио је све своје знање и миленијумско искуство Венеције да тако озбиљном предузећу осигура чврсте темеље на подводном терену. Годинама је куповао дрвене шипове и побијао их у блато, све док Одбор за изградњу, на челу са кнезом, није схватио да баца паре у рупу без дна. Касано је, попут данашњих, исто тако успешних, привредних предузетника, награђен државном службом; поплављени темељи на Зеленом венцу још су деценијама опомињали на чињеницу да сваки камен, па био он и свечани темељац, сигурно тоне; а Београд је на том месту добио пијацу –такође неку врсту народног позоришта.

Оно право Народно позориште, којем је, три дана пред смрт, кнез Михајло положио темељац на месту бивше Стамбол капије, завршено је 1869. године. Архитекта Александар Бугарски, пројектант, био је боље среће од свог италијанског колеге, па је зграда направљена за мање од годину и по. Богомоља у суседству, Кара-џамија, искоришћена је за смештај генератора такозваног ‘ваздушног гаса’, и позориште је, већ за прву премијеру, представу ‘Посмртна слава кнеза Михајла’, било бљештаво осветљено. Наравно, био је то само искорак у позоришни конформизам, јер су све остале позоришне дружине наставиле да раде на импровизованим сценама. Најчешће су то биле кафане, у којима је појава написаног комада, у односу на оно што се у њима и иначе дешавало, често била само бледа копија живота. Изузетак је ‘Мањеж’… Данашња зграда Југословенског драмског позоришта је, што јој и надимак каже, некада била седиште коњичког пука.

Док су, након Првог светског рата, оштећења на згради Народног позоришта оправљана, глумило се у адаптираној Коњичкој школи, па је и после тога сцена опстала. Пре ње, на том месту је била барутана… Дакле, још једна делатност чији се пословни простор сматра открићем савремених позоришних тенденција –показује се као чиста реприза.

Александар Црквењаков

 

Facebook коментари

Пошаљите коментар