– Знате ли да ми се враћа син? – прилази ми стара дама, мајка школског друга, узбуђена и цвркутава, налик на свеже обојену жуту канаринку.

– Зашто? – питам.

– Не може више да издржи! – каже стара дама. – Све је у реду, мислим, што се после тиче, али, мама, каже, ја тамо више не могу и Београд, па Београд!

Потрошио сам године и године изнад стотина исписаних страница да одгонетнем у чему се састоји дух Београда, и шта је то чиме нас вуче у своје окриље, а ево, данас мање знам него на почетку. Ни старој дами, тек изашлој из фризерског салона, није јасно због чега јој се изненада враћа син из белог света, кад му је толико година тамо било добро. Шта ће овде где га ништа не очекује: ни стан, ни посао, ни новац?

Чудна је та наша љубав! Има у њој хировитости и жестине, има и бучних свађа које се завршавају паковањем ствари и обећањима да се више никада нећемо вратити, има у тој љубави одбојности и кобне привлачности, има непрестаног враћања у тој љубави што подсећа на гимназијске јаде, пуне нежности и суза.

beogradska-prica-03

Кад смо у Београду гунђамо како нас гуши смог и како су нам улице закрчене аутомобилима. Жалимо се на немогућу климу. Објашњавамо како човек нема шта да покаже странцу, пишемо писма уредништву да нам је варош неуредна, неподшишана, аљкава, раскопана, да нема овога или онога… Летимо онда у неке друге, лепше и срећније градове по свету, дивимо се талогу векова – дворцима и булеварима, ризницама и раскошним фонтанама. Бирамо најбољи ресторан и хвалимо послугу и прибор за јело, тишину и цвеће на столу, па случајно наручујемо зелену салату, и гле! – Београд нам се смеје са руба тањира: то није укус наше зелене салате! Лепша је од наше наоко, и већа, и чистија, и зеленија, али чини нам се да смо преварени и да жваћемо пластику. Пијемо литре минералне воде, а никако да угасимо жеђ. Некада нам је била довољна и чаша воде из чесме у кухињи. Сећамо се својих кафана под липама, комшилука и старца који је имао обичај да пијан заспи покрај ваге за тачно мерење, обасут кишом ситниша. Шта ли сада раде наше старе љубави, пикају ли још клинци лопту у школском дворишту, возе ли девојчице ролере у паркићу, свађа ли се жена ватрогасца са удовицом из вешернице, шуште ли новине на ветру у киоску на углу, прича ли још сам са собом у шетњи онај бивши министар из броја шест, вуку ли жене црвене паприке за зимницу у веш-корпама са Зеленог венца, свирају ли још Цигани по двориштима, трче ли деца за млазевима поливачких кола – шта раде без мене тамо?

И што смо дуже у туђини, Београд нам је све привлачнији: бројимо дане до повратка и ослушкујемо своје срце како лудачки удара док тутњимо преко реке, изнад тромих шлепова и пецача – враћамо се својој љубави, која није ни приметила да смо били одсутни. Јесмо ли биљке које је немогуће пресадити? Када се ишчупамо из Чубуре, Палилуле, Дорћола, Звездаре, Неимара или Булбудера, остаје ли нам корење дубоко под асфалтом?

Враћају се моји другари из дугог странствовања, већ седи а узбуђени као деца. Доводе своје жене, отмене туђинке, којима су ноћима објашњавали како је Београд леп, како је то једино место на свету где се заиста може живети, а оне ћуте и гледају – не виде ништа нарочито. Како им отворити очи? Како им превести на стране језике дух Београда? Тешко. Издрже тако извесно време, чекају мужа заједно са мајком за ручак, а њега нема; враћа се најзад, види се нацврцан и озарен, какав никад није био тамо одакле је дошао, куне се да је попио само две чаше, а види се да их је било много више. А онда им је свега доста и враћају се тамо одакле су дошле, као потребне су деци, кажу… А он, као на распусту! Седи са вршњацима по читав дан у оближњем бифеу, бистре политику и прелиставају читуље у новинама, причају вицеве о вечним Муји и Хаси, играју преферанс – једном речју, најзад се одмарају од запада.

Момо Капор

Facebook коментари

Пошаљите коментар