Некад су фудбалери ишли у позориште, а глумци играли фудбал. И то су јавно радили и једни и други. Чак су и новине томе посвећивале пажњу. Ево како је „Политика” из пера младог Предрага Милојевића, који је касније израстао у једног од њених најчувенијих новинара, описала велики фудбалски бој између Опере и Драме вођен у четвртак, 22. априла 1926, на Тркалишту (данашњи простор између Правног факултета и Студентског дома) и завршен без победника (2:2).

ВЕЛИКИ УСПЕХ НАШЕГ ПОЗОРИШТА

Опера – Драма: 2:2 (1:2)

(Од нашег изванредног спортског извештача)

Игра је била фер. Шта управо значи ‘фер’, у једној игри у којој цеванице пуцају од нимало нежних удараца поткованим спортским ципелама, сумњам да је знао иједан од јучерашњих играча. Исто тако је мало вероватно да је то разумела публика, отмена премијерска публика партера и прве галерије. И зато узимам слободу да се правим као да то разумем ја.  Дакле, играло се – фер. Црвени (опера) нападали су у хору, захваљујући диригентским способностима свога капитена г. Брезовшека. Плави (драма) насртали су мучки, као у каквој Шекспировој крвавој трагедији. Режирао је г. др. Бранко Гавела. Ми можемо само и овога пута да подвучемо већ довољно наглашене одличне квалитете овог нашег истакнутог редитеља. Г. др. Гавела има изванредан смисао за одржавање целине и прављење штимунга. Био је душа игре и једини пристојно обучен човек. Доказао је и своју велику непристрасност: судио је подједнако рђаво и за једне и за друге. Ако дође до промене позоришне управе, г. Гавела не треба нимало да се боји редукције. Судски колегијум Београдског Лоптачког Подсавеза сматраће за ретку част да га уброји у своје чланове. Од црвених, г. Јурењев је био најбољи човек на зеленом пољу. Чувени београдски тореадор схватио је фудбал као борбу с биковима. Штета је што његови противници нису били издржљиви као бикови, већ су се од првих удараца његових ногу превијали по земљи. Убрзо је напустио игру, да би се спремио за вечерашњу борбу са г-ђом Ваљани у ‘Борису Годунову’. Г. Маријашец је показао врло леп таленат у трчању. Има ноге издржљиве и снажне. Похвално, несумњиво, за његове године. Да пева ногама сигурно би помрачио славу Шаљапину. Г. Попов играо је предано, ногама и трбухом. И његов трбух и ноге задавали су подједнако страх противнику. Игра рутинирано, са пуно смисла, види се да добро познаје футбал. Није му ваљало само, што никако није могао да буде начисто који је гол његов а који противнички. Г. Шумски се вешто сналазио у свима критичним ситуацијама. Не знам само, да ли је играо бека или центар-халфа. Уосталом, по свему судећи, то није знао ни он.

Фудбалски тим Београдске опере, снимљено 1926. године

Фудбалски тим Београдске опере, снимљено 1926. године

 

Понос црвених био је г. Бологовски. Летео је неуморно с краја на крај игралишта и давао шутове који ће у историји нашег футбала остати запамћени. Први пут се човеку указала прилика да покаже публици шта вреди, и он је ту прилику обилно искористио. Г. Брезовшек је и у футбалу јасно испољио своје џентлменство. Из куртоазије, свесрдно се заузимао и за своје и за противничке боје. Г. Томић се више занимао за публику него за лопту. Према лопти се понашао каваљерски као да пред собом има какав нежан први сопран. Међу плавима, најимпозантнији је био г. Добрица Милутиновић, десни бек. Имао је држање Марка Антонија и презриво је избегавао гужве. Главу је држао високо, зато је често превиђао лопту и кад му је била до самих ногу. Али је, у накнаду, леви бек г. Марковић-Баћа, био жива ватра. Допирао је чак до противничког гола. Показао се као врло страстан играч и често је, у заносу, истрчавао из игралишта, и јурио пољаном, те је публика морала да га задржава. Голман г. Драгутиновић два шута у гол која су му прошла кроз ноге били су неодбрањива, јер се загледао у публику. Г. Богић је показао свој прецизан ударац. Кад не би погодио лопту, претурао би се онај који је био најближи лопти. Тек никад није пуцао у ветар.

Г. Божа Николић није имао прилике да покаже снагу свога ударца изван лопте, јер су противници напуштали бојно поље где год се он појављивао.  За публику је било пријатно уживање, да посматра изванредну игру г. Ајваза. Толико спретности и интелигенције ретко се виђа у футбалу. Опште је уверење, да је погрешио професију кад је отишао у Позориште. Г. Фортунато и Павловски, који су били у резерви, стругнули су са игралишта кад су видели како се г. Раша Плаовић ваља по земљи с рукама на трбуху. Никад у нашем позоришту неће владати дисциплина!

У четврт до шест, г. др. Гавела свирнуо је у пиштаљку. Игра је била завршена. Завеса је пала. С њом заједно и г. Попов, кога су биле издале ноге. Ко је јуче видео онако многобројну публику, одлазио је са тркалишта пун утехе за напредак нашег позоришта.

Facebook коментари

Пошаљите коментар