Oна велика, широка, лепа, а могло би се рећи помпезна улица, која данас води из центра Београда, између Народне скупштине и некадашњег дворског парка, па иде ка брегу изнад Цветкове пијаце, некада се звала Цариградски или Смедеревски друм, а затим Улица краља Александра. До пре пола века, на месту данашње Скупштине, које се тада звало Батал-џамија, сејани су кукурузи и дулеци; Таковска улица је имала на једној страни кафану ‘Три листа дувана’, а на другој неку штампарију. Од ‘Три листа дувана’ до некадашње Ресавске улице ређале су се неке куће и кафана ‘Ваљево’ (на месту данашње Чехословачке амбасаде), а на углу је била кућа предузимача Савића, у којој су радо седели лекари, пошто је на супротноме углу била Марићева апотека. Преко од тих зграда било је нешто кућа, а у једном дворишту чувена Лукачекова каменорезница. Између ње и једнога кућерка водио је пут у Старо гробље, на коме после краља Александра и краљице Драге нико више није био сахрањен. Одатле је почињала некадашња Фишеклија, то јест чаршија, у којој су имали своје радње произвођачи и продавци барута, барутџије, које је одатле иселио, управо избацио кнез Милош, да буду изван вароши, с обзиром на то да раде са запаљивим и експлозивним материјалом, опасним по друге београдске житеље и биватеље! Старо гробље није било подељено на парцеле, него је било изукрштано стазама, обрасло у џбуње и дрвеће. Још 1880. ‘Видело’ је писало са згражањем о његовој запуштености. Изгледа да то гробље није било општинска, него црквена својина, јер су места за сахрану купована од цркве Светог Марка, која је, ваљда, зато и била врло богата. Део гробља према Таковској улици припадао је католицима и лутеранима, сахрањиваним измешано, а на узвишици према Сеизмолошком заводу било је гробље за војнике, дављенике, самоубице и нехришћане (али не и Јевреје, који су вековима имали своје гробље на другом месту). ‘Видело’ вели да је београдско гробље 1880. било склониште мангупа и нерадника, који кидају цвеће, краду споменике, скрнаве гробове псовкама и на други начин, тако да је то гробље једно београдско ругло, место на коме се за мртве нема никаквог пијетета. Што се пак тиче Фишеклије, она је настала вероватно још пре 1900, а дућане су у њој заузели јеврејски трговци старих ствари, тако да су се ту ређале ‘телалнице’ сваке врсте, а међу њима је била кафана ‘Смедерево’. Та некадашња београдска ‘бувља пијаца’ ишла је све до наредног угла према данашњем Правном факултету, од кога је почињало Тркалиште, које је обухватало сав даљи простор до Вуковог споменика. Даље од те тачке већ су, лево и десно, настајала поља. Изнад Трамвајских шупа није било више трамвајских шина, па је то давало утисак да се Београд ту и свршавао и да се одатле излази у отворену природу. Са леве стране, преко од Студентског дома, становао је Лаза Матић, јорганџија, усред једног воћњака који се спуштао према Булбулдерском потоку. Он још ни 1910. није имао непосредних суседа. На десној страни друма налазила се Антулина вила, окружена виноградом. Са врха улице отварао се видик на све стране. Кућерци и баште иза њих нису сметали оку на коју год страну човек да се окрене. Тек после 1918. почеле су да ничу велике зграде иза Вуковог споменика. Тада је ова најважнија артерија Београда, која везује Београд са Србијом, постала одједном импозантан булевар.

 

Булевар краља Александра, снимљено 1937. године

Булевар краља Александра, снимљено 1937. године

Већ од данашњег Трга Николе Пашића тај булевар, данас Булевар Краља Александра, био је почетком о вог века калдрмисан и засађен липама. Тротоари су били врло широки и поплочани великим четвртастим каменим плочама (које су доцније пренесене и њима поплочана цела Каленића пијаца, а на њихово место је дошао асфалт). Између плочника и коловоза постојала је чак јахачка стаза. Иначе, све до пре тридесетак година та улица је била некако тужна, јер су преко ње пролазили многобројни погреби. То је било време кад су се људи у Београду још скупљали на ‘пратњу’ пред покојниковом кућом, пратили га до цркве, а онда од цркве до гробља. Ако је сахрањивана нека угледна личност, којој су указиване посмртне војне почасти, пратњи је претходила војна музика, која је свирала облигатни Бетовенов марш, који су зато и деца знала напамет. Док је кроз варош пролазио погреб неке знамените личности, из почасти су затварани дућани и кафане! Обично су говорници на тим великим погребима узимали реч пред црквом, пред Универзитетом и на Теразијама, и ту је погреб већ губио од свога парадног карактера. Свештеници, који су дотле ишли пешке, седали су у фијакере, као и већи део фамилије и пријатеља, јер се из вароши излазило на ‘друм’. Мртвачка кола су вукла два или четири коња прекривена црним ашама. Свет се скупљао на плочницима да гледа велике пратње, да броји венце и попове, да запажа учеснике и да коментарише заслуге и значај човека кога сахрањују. (На погребима су прво ишли мушкарци, па жене, одвојено, јер је то био обичај још из турског времена, а он је, ваљда, одржаван и зато што су жене носиле дуге ‘шлепове’ и дизале прашину…) Они који су остајали на Теразијама и који нису хтели да покојника прате све до гроба, заостали би, ко раније, ко доцније, или би седали на трамваје, које би често закупила покојникова породица, а на месту где је сада велики водоскок, пред некадашњим Окружним судом, силазили би и пресвлачили се свештеници и рипидаши, ако нису били ангажовани да иду до самога гробља.

У ствари, Булевар Краља Алексадра свакако иде прастаром трасом још из римских и преримских времена. Београд је у IV веку нове ере постао римска варош са јаком градском посадом, гарнизонско место Флавијеве легије, која је ту остала до 491. године. Цариградским (односно Смедеревским) друмом служили су се пре њих Келти, а после њих Гепиди, Хуни, Херулди, Сармати, Готи, Византинци, Авари, Словени и Турци. То је пут који везује Београд са Солуном и Цариградом, односно са Азијом. Од Теразија па негде до Вуковог споменика, он је некада и са једне и са друге стране имао римске гробове, па су зато при зидању нових кућа на тим местима налажени саркофази и споменици са занимљивим латинским натписима… Тај пут је под Турцима био ‘царски друм’ првога реда, који се преко Дунава продужавао чак до Пеште. По ослобођењу Србије, он је био главни ‘трговачки пут’ све док нису подигнуте железнице и на њему су постојале ‘мезулане’ за смену коња, које су, вероватно, биле на истом месту још од Римљана па до краља Милана. Прва је била Наџи-ашик-Мијаилова механа у Мокром Лугу, друга је таква механа била у Болечу, трећа у Гроцкој, четврта у Смедереву, на месту данашњег тамошњег кеја. Ко зна од када, на Дунаву су постојале воденице, такозване ‘дунавке’, којих је било у Смедереву до 1880, а у Вишњици пред Београдом све до 1920. године. Али има трагова по којима су поред Цариградског друма постојале и ветрењаче, то јест млинови који су били покретани снагом ветра. Изгледа да је таква једна ‘воденица’ постојала и у Мокром Лугу, па била замењена парним млином неког Немеца око 1850, док је једна у Брестовику, између Смедерева и Гроцке, радила све до 1880, чак можда и онда кад је већ Гарашанин подигао свој чувени грочански парни млин. Србија је онда била још ретко насељена, потребе народа биле су мале, Београд није имао велики број становника а брашно су му лиферовали чак Земун и, нарочито, Панчево. Данас једва можемо и замислити Београд од пре сто педесет година, када је он још био полу-турска варош за коју је Владимир Јовановић 1866. писао (мислећи на целу Србију) да се гуши у беди ‘због бескарактерне бирократије, због деморализоване интелигенције, због бездушне поповштине, због ајмунских цивилизатора и због разметљиве голотиње’. Овај сурови сликовити суд је носио на себи печат огорчења и одвратности према нашој заосталости онога времена. Међутим, кад се Србија проширила и добила независност 1879, ствари су нагло кренуле са мртве тачке. Нови људи и нове идеје изменили су јавно мнење и општу слику ствари, па се мењао не само Београд него и градови у унутрашњости. На пример, ослобођено Прокупље је 1880. било селендра у којој чиновници нису уопште могли да нађу стан, те су становали и по колибама, а Ниш је био једна таква турска паланка да је власт, нешто милом, нешто силом, морала да просеца нове, праве улице, јер су неке од њих, и то најглавније, биле тако узане и тако пуне кафана да су људи који су воловским колима терали воће и друге производе на пазар морали да моле оне који седе пред кафанама да склоне ноге док не прођу кола… Нишке чорбаџије су протестовале што им се секу ‘плацеви’, а бивше спахије су тражиле да им се врате њихови читлуци и земља, које је  аграрна реформа уступила сељацима. Јован Митић, Сотир Чохаџић, Тодор Краинлија, Сотир Васковић, Сабатај Карија, Пера Тодоровић, Мордехај Морено и једно двадесетак турских бегова заједнички су упутили београдској влади петицију – ултиматум у коме су рекли: ‘Ми доле потписани хришћанске, муслиманске и јеврејске вере, нишке спахије, не примамо државни Закон о аграрним односима и тражимо да нам се врате натраг наша добра, којих смо пре две године лишени, а ако Закон остане на сили, ми ћемо се онда жалити великим силама – потписницама Берлинског уговора, тражећи помоћ!’ Наравно Београд се није освртао на ове протесте и претње тужбом великим силама, а нишке спахије су тек онда разумеле шта ослобођење значи за њих, а шта за нишку сиротињу. У проширеној Србији су се после 1880. развиле нове радиности, нове потребе, нови начини производње и нови темпо живота. Београд је добио много веће привредно залеђе, а он га је обезбедио себи кад је донета железничка тарифа по којој се за транспорт робе за Београд и Смедерево (или из њих) плаћао исти подвоз, иако је железничка пруга од Плане до Смедерева краћа него од Плане до Београда. Смедерево је тада било једноставно жртвовано Београду. Смедеревска пијаца је почела да замире, а Београд је доживљавао дотле незапамћени полет.

Милан Јовановић Стојимировић

Facebook коментари

Пошаљите коментар