Који се Србин не сећа нашег великог Бране Цветковића? Сећају га се и они који су 1941. године били још деца, јер је Брана, поред не мање познатог чика-Андре, био и водећи дечји писац, поред свега осталог! А био је свестрано обдарен, јер је био један од реномираних и прослављених позоришних радника који су нас забављали између два рата. И био је најзад и велик и духовит хумористични писац и песник, кога се као таквога сећају читаоци Политике, Брке, Геџе, Јежа и бројних сличних публикација. Истина је и то да код владајућих није увек био омиљен, јер је у својим сатиричним написима и комадим жестоко знао да опали по извесним недостацима нашег ондашњег друштва. Али постојала је и слобода говора, која му је допуштала да то чини.

Својим скечевима, водвиљима, мањим бурлескама, комадима и пародијама Брана је изазивао неукротив смех код раздрагане публике, која га је френетичним аплаузима поздрављала. Бранина се шаљива позорница звала Орфеум, а била је смештена узастопно у неколико великих кафана. Често је мењала просторије и прекидала рад, путујући у унутрашњост и дајући представе у појединим градовима и варошицама.

Свестрано обдарени Брана остаће у сећању по многим својим комедијама, песмама, скечевима, причама за децу и анегдотама, али ће пре свега остати забележен за вечита времена као аутор и оснивач чувеног Браниног рапорта у стиховима осмерцима, који се свагда певао на исту мелодију, а редовно почињао чувеним речима:

Добро вече желим свима,

Кол’ко год вас овде има!

 

Брана је најпре називао те своје саставе Бранин тропар, али када се увредио патријарх Димитрије, онда је Брана изокренуо реч ‘тропар’ слово по слово наопако и тако је од ‘тропара’ постао ‘рапорт’! Жигосао је Брана на духовит начин у тим рапортима политичке и друге прилике и неприлике тадашњих многобројних режима, што му није било нимало тешко, јер законска ругоба звана „вербални деликт’ у то време није постојала: ту нам је „тековину’ донео тек немачки окупатор. Тако је Брана черупао десетак влада Николе Пашића, па Веље Вукићевића, па Николе Узуновића, па министре попут Антона Корошца, католичког свештеника који је код нас успешно спроводио линију Ватикана и најзад нас усрећио Конкордатом, или би пак погађао својим стрелицама фамозног Божу Максимовића, Бошка Јевтића и друге, за шта му никад није усфалила ни длака на глави!

Широм српства била је позната његова пародија Артиљерија рустикана, којом се насмејао на рачун Кавалерије рустикане. Она је увек пунила Бранину позоришну кућу, било код Коларца или другде, а заувек су у народном говору остали стихови ‘Туриду, Туриду, имаћу те у виду’.

 

Карађорђев парк и споменик Браниоцима Београда 1804. године, снимљено 2001. године

Карађорђев парк и споменик Браниоцима Београда 1804. године, снимљено 2001. године

 

Сарађивао је Брана и у многим дечјим и сатиричним листовима, али и у озбиљнијим часописима: у Бранковом Колу, Босанској вили и Звезди, Његовом најбољом приповетком за децу сматра се Мали Муса – велика прича, која је изишла у седам дугих наставака, украшених дивним Браниним цртежима (јер и цртач је био!) у дечјем додатку Политике, још у доба када се тај додатак звао ‘Политика – Дечија страна’, а излазио четвртком. (Запазите оно ‘и’ у речи ‘дечија’, јер тако се онда писало!) Не мање му је чувена и дугачка песма, такође штампана у каснијој ‘Политици за децу’, у којој је певао:

Два факира из Мисира,

Бен-Јогурта, Зул Кефира,

Снашла беда, а ту кажу Ни мађије не помажу;

Па решише ради блага Да у помоћ зову врага.

Ђаво чуо шта их мори,

Па се одмах код њих створи, итд., итд…

Није се Брана јављао у Политици само саставима за децу, већ и за одрасле, а његове жаоке су увек погађале. Када је чувена пештанска оперска и оперетска певачица Гита Алпар, већ на заласку славе, а и скоро без гласа, дошла у том стању у Београд на гостовање, Брана ју је почастио у Политици оваквом жаоком:

Без вредности Алпар Гита

Решила се да похита

У Београд ради пара,

Мада више нема дара..,

А тек на позорници Бранине буфо-комедије, скечеви и сатире о брачним неверствима, мушким и женским подвалама и догодовштинама, доводиле су нас у публици у прави делиријум и изазвале буран пљесак и френетичан смех. Сви ми, његови гледаоци постали смо, наравно, и верни читаоци сатиричних листова које је основао: Сатир и Калемегдански комарац. Он је такође био и њихов главни сарадник, што му није сметало да са подједнаким успехом пише и другде. У Ошишаном јежу је 1936. године, поводом пријема нових трамваја и слања по њих у Беч попа Воје Јањића, народног посланика, објавио:

Да трамваје приме нове,

Послали су у Беч попа;

После чудне вести ове

Инжењери сви су тропа…

А поводом Мусолинијевог освајања Абисиније и стварања нове италијанске империје у Африци, знајући да је то само почетак, Брана се овако осврнуо на догађаје:

После збиље ратне

И женевске сале,

Нек искуство млатне

Велике и мале…

У скечевима и комедијама у којима се појављивао Брана је имао и одличне партнерке, глумице и комичарке у стилу Жанке Стокић и Љубинке Бобић. Као расадник хумора и разбибриге, а помало и опозиционих идеја, његово позориште је путовало по целој Србији, северној и јужној, Војводини и осталим крајевима у којима Срби живе. Био је то велик и талентован забављач и импровизатор.

Вредно је истаћи и то да је Брана био уметнички активан и за време Првог светског рата, па је и на самом Крфу, где се налазио у избеглиштву велики део српске војске са Краљем и владом, Брана основао Војно позориште, којим је и руководио, бодрећи својим шалама и официре и војнике, да се душевно припреме за велике херојске подвиге, ослобађајући своју Отаџбину. Зна Србин да се насмеје и када је најтеже.

Димитрије М. Кнежев

Facebook коментари

Пошаљите коментар