београдске врачаре

Од памтивека се зна да су скоро све београдске гаталице биле старије Циганке: ишле су од куће до куће просећи или продајући пилиће ‘за старо’, а уједно и гатале у длан нашим лаковерним домаћицама.

Али је у Београду било између два рата и таквих пророчица, које су и те како знале да изведу вашу будућност из помрчине на видело дана, а нису радиле само за обичне домаћице, нити су ишле по кућама, него је свет долазио њима на ноге – и то не обичан свет, него онај отменији, богатији и на већем положају! Поред ових врачара екстра-класе одомаћили су се, под ко зна каквим страним утицајем који је ‘усрећио’ нашу Отаџбину, и спиритизам и призивање духова, али само код имућније господе и госпођа, којима није нимало тешко падало да своје госте богато послуже свим могућим ђаконијама, да би затим сити и напити призивали своје и туђе покојнике да се појаве из таме и одгонетну штошта, показујући дрмањем стола или помицањем оловке на дашчици са исписаном азбуком како им је на ономе свету, да ли им је зима или живе у вечитом огњу, кога су се зажелели и да ли ће се ускоро састати са тим рођацима и пријатељима на ономе свету!

Стари Београд памти да је призивање духова увео на двор Обреновића наш државник и дипломата Чеда Мијатовић, ожењен Енглескињом, те се тим путем (поред многих несрећа које су нам у току деценија стизале са те стране) одомаћило и призивање духова где није требало, јер је наш народ, у суштини здрав, далеко од таквих ствари и појава, које се уосталом противе и учењу Српске православне цркве. Нисмо сигурни да је призивање духова донело последњим Обреновићима много среће, мада се чуло да је Чеда Мијатовић, избегавши у иностранство, наставио са том језивом разбибригом и од духа краљице Драге, пошто је променила светом, тобоже чуо доста појединости о прошлости и будућности.

Ромска свадба, снимљено 1924. године

Ромска свадба, снимљено 1924. године

Но време лети, и много после Обреновића, тридесетих година овога века, једна од главних ‘пророчанских’ звезда постала је београдска врачара Фемка, која је избила на глас да знаде предвиђати будућност и погађати прошлост, али не дрмањем стола ради призивања духова. Фемка је имала у стану, поред црне мачке, и велику буљину, која је чучећи на посебном регалу у дуборезу фигурирала у њеној соби за сеансе, обложеној тешким црним сомотом, и давала овој просторији невиђен тон тајанства и атмосферу страве. Фемка је дакле била, поред осталог, и одличан режисер и сценограф. Фемка, када би почела призивати духове, падала је тобоже у екстазу и пошто би ‘успоставила’ додир са „оним светом’, мрмљала би и упућивала упитне погледе својој буљини, која је Фемку ‘надахњивала’ да врача.

Чекаоница код Фемке била је увек пуна и није се могло за једно поподне доћи на ред, већ је Фемка многима одгађала сеансе. Уместо уобичајеног штива у лекарским и зубарским ординацијама, као што су Недељне илустрације, Панорама, Магазин и париска Маријана, Фемка је држала на сточићима у својој чекаоници Свето писмо, Утешитељ болних и невољних у чудесима Пресвете Богородице, па разну богомољачку литературу, штампану махом у Епархији Жичкој, као и обавезно Сан мајке божје у више примерака. Тако се ствара погодна атмосфера и амбијенат, а томе је доприносило и све остало: на зидовима Фемкине резиденције било је тушта и тма разних светачких икона: Светог Мрате, Светог Профирија, Светих Безмитних Врачева Кузмана и Дамјана, Светог Алимпија и Свете Параскеве, који 6и јој стизали у помоћ кад не би могла ни помоћу буљине дозвати дух покојников и угодити престрашеној муштерији.

Испред Фемке, на сточићу од маслинова дрвета, стајала је преврнута чашица од кандила, која је клизила са слова на слово по картону калиграфски исписаном старинским словима и доносила поруку покојникову ‘са онога света’. А некад се тражило од саме муштерије, поготову ако је била лабилна и лако подложна врачарину утицају, да стави руку на чашицу, па 6и њена рука у очајничким трзајима ‘сама ишла’, ‘погађала’ слова и састављала ‘одговоре’ на постављена питања. Наравно, у мраку се није видело каквим се све марифетлуцима Фемка служила, водећи руку муштеријину од слова до слова. Али некада би се, за дивно чудо, рука отела и Фемкином и муштеријином утицају, те 6и тим путем стизали чудновати одговори, који би запрепастили и саму Фемку! Тада 6и и сама Фемка знала да се стресе и промрмљала да ‘има много ствари између неба и земље о којим ништа не знамо’, а буљина 6и том приликом, и сама од нечега уплашена, грозно закрештала!

Некад 6и Фемка тражила одговоре од светаца на зиду и ‘у екстази’ давала одговоре када 6и у питању били: предстојећа смрт рођака, венчање у кући, болест и сличне прилике у животу човечјем. Већина цењених муштерија слепо је веровала, а било је и скептика који су дошли пуни неповерења, а отишли убеђени! Услуге Фемке, буљине и светаца призваних у помоћ биле 6и добро плаћене у златној предратној валути и звечећем сребру.

Друга, али различита врачара била је чувена Мица Михачиновић из Далматинске улице; гледала је највише у кафу, али и у карте, међу клијентима је, као и Фемка, поред сујеверних домаћица које су ментално још живеле у турском земану, имала и политичаре, велетрговце, народне посланике и министре, који су и те како радо – премда крадимице – долазили и код Фемке и код Мице на драгоцене савете!

Много дискретнија, и зачудо стварно видовита, била је врачара Марија Митић, која је примала само неколико брижљиво изабраних клијената: велетрговца и извозника Вујића из Ломине улице, гинеколога др Мишка Русоа, па неког гардијског официра Мирка, који јој је био и љубавник, и сличну крем-публику. Марија није била лакома и од низа особа одбијала је да прими новац. Чак и београдски прота Угљеша Јелић веровао је да је њен пророчански дар почивао на стварној основи и да 6и одолео и научном испитивању: гинеколога др Русоа није, наиме, било лако насамарити, а он је уверавао узак круг пријатеља да му је Марија исправно погодила безброј догађаја из будућности.

Био је у Београду један млађи, ревноснији члан кварта, задојен научним скептицизмом, који је хтео да ликвидира празноверицу и врачање на својој територији, па редом позивао разне гатаре и врачаре, како 6и већ за који случај сазнао, саслушавао их и одмеравао им по тридесет дана затвора. Дошао је ред и на Фемку да му падне у шаке, но Фемка је била препредена и врло се ноншалантно бранила да држи спиритистичке сеансе ‘као друштвену забаву’, и то угледним београдским грађанима, шта-више и министрима. Но члан кварта није то узео здраво за готово и одмерио јој је, као и свима другима из истог еснафа, тридесет дана затвора. Фемка је пошла у затвор тајанствено се смешећи.

Није потрајало ни 24 часа, а Фемка 6и пуштена. И не само то: сам старешина кварта одвезао ју је кући фијакером! Стигло је наиме наређење да се Фемка одмах пусти на слободу, а наређење је издао сам надлежни начелник Министарства унутрашњих послова!

Фемка је искупљивала своју савест, ако је од ове штогод било остало, помажући сиромашније младе људе и школујући понеког, а касније је протежирала многе од њих код својих старих клијената – министара и народних посланика.

Димитрије М. Кнежев

Facebook коментари

Пошаљите коментар