bio-jednom-00Текст који следи објављен је у Годишњици Николе Чупића, књига XXII, у Београду 1903. године, под насловом Цртице за ранију слику српске престонице, записао М. Ђ. Милићевић, и с годином на насловној страни 1902.

Абаџијска чаршија

Онде где је данас Абаџијска чаршија била је тридесетих година ливада кнеза Милоша,1 а мајстори абаџије имали су дућане у београдској вароши, међу турским дућанима и кућама. Кнез Милош раздели своју ливаду на плацеве, дигне абаџије из вароши, и насели их на оне своје плацеве, да је сељацима лакше долазити к њима на дућане, а и мајстори да стеку своје куће, и да не плаћају довека кирију Турцима. Данас у Абаџијској чаршији нема никаквих дућана, него су саме куће, али је улици остало име Абаџијска чаршија.

Алијина башта

Малко на север идући од бивше Видин капије, онамо ка парном купатилу, била је башта с виновом лозом и другим воћем некога Турчина Алије. Ту је било грожђа необично крупног и слатког.

У средини баште био је један мали кућерак, колико да се човек од зла времена склони. Алија је ту лети и ноћивао и дањивао. Кад грожђе доспе, Алија је имао муштерије доста. Ко му дође да једе грожђа, плати на вратима грош, па једе без мере колико год може. А који хоће да понесе, томе Алија измери и наплати грош од оке.

После бомбардовања (1862. године) Алије је нестало, а башта је разваљена, и лоза покопана и разнесена.

Бајракли џамија у Господар Јевремовој улици, снимљено 1895. године

Бајракли џамија у Господар Јевремовој улици, снимљено 1895. године

Барјак џамија

Од многих џамија, које је имао некадањи Београд, данас стоји само Барјак џамија, која је ниже Зерека ка Дорћолу идући и онамо ближе Граду. У њој данас учи хоџа, који прима плату од српске државе. То је богомоља за све муслимане који у Београду живе, или кроз Београд као путници пролазе. Некада, за турске власти, на мунару се од те џамије истављао барјак, те је од тога и добила име Барјак џамија. По овој џамији често се означава и њезина ближа околина.

Батал џамија

На северозападном крају онога новога парка који је засађен на пређашњој Батал џамијској пијаци, на исток од дворске баште, била је једна стара џамија, озидана тесаним каменом. Она је одавно била напуштена, мунара јој се пребила, врата сва била су истављена и испроваљивана. У њој је често пландовала стока. Зато се и звала Батал џамија. Како се Београд ширио, то је и та Батал џамија, после бомбардовања, оборена, те се очистило лице оној згради где је данас гимназија; али се то место и околина његова и сад зове Батал џамија.

Покојни кнез Михаило устављао се је на овој џамији, и говорио је да 6и је требало оправити, па у њу сместити Државну архиву, али га претече смрт.

Битпазар

Турци тако зову пазар где се продаје стареж сваке врсте. У Београду до бомбардовања (1862. године), Битпазар је био на Дорћолу, од раскршћа онамо ка Граду. После бомбардовања битпазарски дућани били су се расули по вароши; али је њих доцније, 1887, власт скупила и сместила у Фишегџијску улицу (данас краља Александра). Чује се да ће њих и одатле кренути даље. Има наредба да ови трговци никакву стареж не смеју унети у своје дућане и изложити продаји докле је најпре не дезинфикују у заводу за тај посао. И то им се ради по утврђеној малој такси.

Булбулдер

Булбудером зове се онај поток који тече озго од Лауданова шанца доле ка Дунаву, пролазећи источно од Тркалишта. Преко долине тога потока преведен је насип на Ново гробље. Булбул је славуј, а дере је долина или поток. Дакле, било 6и: Славујев до, Славујев поток или Славујевац.

За аустријске окупације (1718-1739) Булбулдер је било Београђанима то што је данас Топчидер. Један старији Београђанин каже да је ту било „с мора смокава и од Мостара грожђа“.

Булина воденица

На мокролушком потоку, испод данашње Вајфертове пиваре, баш према монополу, била је воденица, која је сада батаљена, а звала се најпре Булина воденица, после: Писар Лазина воденица. Од оца Писара Лазе, она је остала сину му Срети Л. Поповићу. Сад је већ у четвртим рукама како је Срета умро, и воденица давно не меље, батаљена је. Ту на плацу око те воденице диже Гођевац радионицу за гвожђе, и удружени хлебари заједнички млин (1902. године).

Варош капија

Она врата на шанцу који је опасивао стару београдску варош, која су била онде, где је сада Валожићева књижара, јужно од Велике цркве, звала су се Варош капија. До бомбардовања 1862. године ту су стајали турски низами. Капија је била од каменога зида и од дебелих греда. Над њом је била стражара. Врата на тој капији нису се у последње време готово никад ни затварала. Године 1862. низами су одатле побегли у Град, а капија је срушена. Сад баш ту се земља откопава, а инџинир М. Савчић гради онде близу красну кућу од три боја.

Велика пивара

Биће године 1840, начинила је кнегиња Љубица на углу улице Босанске и оне од Три кључа (наравно садашње, а пре је то било чисто поље) дугачку зграду за Пивару. Први закупац те пиваре био је неки Риста Париповић, Рудничан. Он је одатле године 1842. Вучићевој војсци (својим земљацима) слао пиво. Данас ту више не ради пивара, него има гостионица и башта. У тој пивари има повећа сала у којој је држала своје седнице знаменита Скупштина светоандрејска (1858. и 1859) која је прогласила повратак Обреновића у Србију. Сад је ту официрска задруга.

Видин капија

Ова је капија била данашњој Душановој улици излаз из вароши у предграђе. Данас је тешко казати где је местимице била, тек је то онде близу оне творнице, где се твори електрика. И та је капија била озидана тесаним каменом, и утврђена дебелим дирецима; над њом је била стражара, где су седели низами, који су стражарили на капији. Та је капија 1862. године отета силом од низама. У том боју одликовао се је члан палилулског кварта Моја Богдановић.

Венеција

Тако се зове она равница дуж десног брега савског од ушћа топчидерске реке доле до Београда. У ту раван прелази преко Саве железница, ту је главна железничка станица, ту је житни трг, монопол дувана, и мало помало отима се, насипањем, од воде и остала раван.

Та се Венеција некад називала и Циганска бара.

Врачар западни

Тако се зове онај део београдске вароши од крагујевачкога друма до Луде куће (Докторове куле). На овом су Врачару: Велика касарна, Војна академија, Нова касарна, Етнографски музеј, Болница краљице Драге, Кућа за глувонеме и Опсерваторија.

Врачар источни

Врачаром источним зове се онај део данашњег Београда, који се од Двора пружа навише ка селу Мокром лугу, а шири се између крагујевачкога друма и палилулске цркве. На том је Врачару Велика војна болница, посланства: немачко и аустро-угарско, католичка црква, Енглезовац, и црква Свети Сава.

Господарска механа

На трамвајској прузи из Београда у Топчидер, близу ушћа топчидерске реке у Саву, на левој страни пута, има једна старинска кућа, која се зове Господарска механа. Тридесетих и четрдесетих година ту је била скела за превоз свиња преко Саве, а ту је била и царинарница. Господар Јован наредио је те је та царинарница и ова механа за марвене трговце кулуком начињена. Царинарница је одатле дигнута, а остала је механа, која се и данас зове Господарска а имање је државно.

Господска улица

Данашња Бранкова улица, она од Зеленог венца до Златног коња, пре се звала Господарска улица. Ту су биле с горње стране куће: Хербезова, Тенкина, Марковићева, Станишићева и Симићева, а с доње стране Ђерманова, Стејићева, Мариновићева, Шилићева, и Бранковићева. Ту је улицу највише прозвао Господском Милош Поповић, уредник Српских Новина, кад је, педесетих година, у њој, у кући Ст. Марковића, био отворио књижару, која је доцније прешла на Велимира Валожића, а данас припада сину Велимирову Милошу. То је била прва књижара у Србији.

Док су Турци били у Београду, из Двора се у Велику цркву ишло свакад Господском улицом на Варош капију, а на Стамбол капију врло ретко.

Гробље ново

Још године 1853. изишла је једна одлука државне власти да се дигне гробље са Ташмајдана јер су га већ опколиле куће. Та је одлука дуго остала мртво слово. Тек године 1882, после Санитетског закона, Београд је изабрао за гробље место на десној страни долине Булбулдера, земљу откупио, нивелисао, насуо, оградио зидом, начинио насип од Тркалишта до тога места, и подигао вијадукт преко Булбулдера. За све то потрошено је 166.669.58 динара.

У тој огради је место за сахрањивање православних, католика, протестаната, Турака, и Јевреја ескинаског обреда. Јевреји пак сефердинског обреда имају своје оделито гробље мало ниже овога српскога.

Према тој механи, на савској обали, још стоји магацин где се некад стоварала со. Испод тога магацина пристао је 25. јан. 1859. године пароброд, који је довезао кнезове Милоша и Михаила. Одатле су они на колима кроз густе масе света, улицама Милошевом и Абаџијском, отишли у Велику цркву, а оданде кроза Стамбол капију Теразијама у Двор.

Саборна црква, снимљено 1900. године

Саборна црква,
снимљено 1900. године

Сахрањивање у Новом гробљу почело се 17. августа 1886. године, и први је онде укопан Драгутин, син Вељка Димовића баштована.

Гробље има свој фонд, који је 1902. године износио 229.345.66 динара.

У средини гробља лепа је нова црква, посвећена Светом Николи. То је задужбина данас покојне Драге, супруге поч. Станојла Петровића саветника.

Гробље старо

Колико се сада зна, Београђани су своје мртве сахраљивали од некадашње Варош капије на овамо ка Зеленом венцу, и доле ка Тоскиној чесми. Одатле је гробље измештено на Ташмајдан око године 1828. На Ташмајдану је гробље остало до године 1886; а од те године београдски се мртви сахрањују у Новом гробљу преко булбулдерског потока. На оном гробљу на Ташмајдану начињена је 1835. године црква и посвећена светом јеванђелисту Марку. По тој цркви, гробље се то каже и Гробље код Маркове цркве, а некад се рече и Палилулско гробље, јер је главна нурија овој цркви Палилула.

Брег Ташмајдан, који је над овом црквом, највише личи да је она Чупина хумка где је спаљен Свети Сава.

Два бела голуба

Двокатна кућа, од дрвене грађе пок. Јове Кујунџића, била је на оном данас празном плацу, који лицем гледа право ка Коларцу и Стамбол капији, а ребрима је окренут Хилендарској улици и улици Два голуба.

На тој кући Јова је имао цимер: Маказе и два бела голуба. Он је, у шали, говорио: да је то једно голуб а друго је голубица. А маказе су знак његова терзијског заната. Сад те куће нема. А целом крају оном остало је име Два бела голуба.

Дедија или Дедина

Оно брдо које се, међу падином Мокрог лука и долином Топчидерске реке, најлак спушта ка Сави, зове се Дедија или Дедина. Било је и једно мање брдашце које се звало Мала Дедија, па је то брдашце раскопано кад се градио пут у Топчидер. Тако се име Мала Дедија изгубило, а остало само Ђедија или Дедина. То је оно брдо где су данас виногради и летњиковци; Ђоке Симића, Н. 3. Поповића, Браће Ђорђевића, Рајовића, Ђурића, Павловића и других Београђана. У новије време ретко се и чује име Дедија или Дедина, него се обично назива Топчидерско брдо.

Делијска чесма

Онде где је сада трокатна кућа Николе Спасића (пре Панђелова) за Турака је био делијски конак, где је седео војвода (турски старешина) који је судио Турцима ерлијама за мање ствари. Пред тим конаком била је чесма, која се звала делијска чесма, јер су у оном конаку боравиле и делије (турски војници). Сада је чесма измештена преко пута уз плац академијски, а од ње се и оно место около зове Делијска чесма. Сам точак не знам докле ће остати, јер је само за време допуштено да се онде намести.

Докторова кула

Главна зграда данашње куће за сумануте била је имање Доктора Куниберта, који је као лекар служио кнеза Милоша скоро две десетине година. Он је на чистом пољу врачарском, на десном брегу мокролушког потока, далеко од ондашње вароши београдске, начинио кућу, коју су Београђани прозвали Докторова кула, које јој је име остало и до данас.

Ту је он био насадио цвећа и плодна воћа, а кад су га Београђани питали што је отишао тако далеко од вароши, он је одговарао: Биће ово некад средина Београда!

Дортјол

Управо: дортјол четири пута, раскршће. Тако су Турци звали оно раскршће, где се крсте Дубровачка улица и улица Душанова. Од тога се онај цео крај вароши прозвао Дортјол.

Краљев (данас Студентски) трг, снимљено 1905. године

Краљев (данас Студентски) трг, снимљено 1905. године

Ђеризи

Има два стара ђериза или водовода којима је вода долазила у Београд.

Први прима воду у врх Булбулдера. Он је озидан и затворен. Његова је вода пређе ишла преко Палилуле, кроз митрополитову башту, преко Скадарске улице на Чукур чесму и на Сака чесму онамо ка Граду. Сада се вода из тога водовода стаче у резервоар на Тркалишту, па се оданде разводи у све јавне чесме на дунавској страни Београда.

Други ђериз прима воду у Малом Мокром лугу, где су тако зване римске чесме. Овај није затворен него се и Мокролужани служе њиме. Вода из њега спроводи се у резервоар код Дома за напуштену децу, а оданде се разводи у јавне чесме на Савској страни.

Овај је ђериз пређе ишао преко Симићева мајура, поред Војне болнице, поред Двора, па Теразијама, на Руског цара (гостионицу), па на Делијску чесму, и на Грчку краљицу (гостионицу) у Град.

Код споменика кнеза Михаила намештена је 1891. године спона старога водовода са новим с Белих вода. Али се воде из старога водовода у нови пуштају само у великој несташици, и на врло кратко време.

Сва вода по београдским кућама долази са Белих вода.

Енглезовац

Онај део нове београдске вароши од Славије до цркве Светог Саве, и од крагујевачкога друма до онога широкога поља на истоку, зове се Енглезовац по Енглезу Макензију, који је то место купио од Ђоке Симића, и населио га. А неки то зову и Савинац, по црквици, која је дигнута у славу Светом Сави. Пре пак док је то имање припадало старом газди, звало се је Симићев мајур.

Зданије кодјелена

У почетку пете десетине прошлога века подигао је кнез Михаило Обреновић велику трокатну кућу на покој близу Саборне београдске цркве. Та је кућа на свом јужноисточном рогљу имала од бронзе јелена, као свој белег. Зато се најпре и звала Зданије код јелена. После једнога пожара у тој кући, јелен је скинут, и она се даље звала Зданије. Доцније је кнез Александар Карађорђевић начинио зданије на пијаци (оно што је данас општински суд). Тада се она кнез Михаилова кућа прозвала Старо зданије. Још доцније, та се кућа прозове Гранд хотел. У тој кући пре пожара била је велика сала за позоришне представе. А у њој су се и они пријатељи илирства четрдесетих година састајали и своје идеје ширили. Место тога састајања звало се Илирска касина. И та је касина изазвала Београђане, који нимало нису симпатисали Илирство, да оснују Читаоницу, која се у свом почетку звала Читалиште, које је отворено у општинској згради, баш преко пута од тога Зданија, 24. фебруара 1846. године.

Зелени венац

На оној београдској пијаци у коју улазе улице: једна с Теразија, друга од Старог телеграфа, трећа од Варош капије, четврта од Саве а пета из Абаџијске чаршије, има једна старинска, гломазна двокатна кућа, у којој је некад била мања гостионица са знаком Зелени венац. Од тога се цео онај крај прозвао Зелени венац.

И пијаца Зелени венац ту је испред те старе куће.

Зерек

Оно место Дубровачке улице, где њу пресеца улица, која од Велике пијаце и полиције води онамо ка Граду, зове се Зерек. Са Зерека се улица Дубровачка доста стрмо спушта ка Дорћолу и иде даље ка Дунаву. Зерек кажу да значи поглед, видик, а оданде и јесте леп и широк видик доле низ Дунав, на Банат а и на брда Миријевско и Вишњичко.

Јалија

Јалија се зове она равна десна обала Дунава од Града низ воду до испод вароши Београда. Тако се зове и засељен део те равни, управо доњи део Дорћола, онај што је ближи к Дунаву.

На Јалији је јеврејска мала. И јеврејска основна школа у тој мали зове се и пише: Школа на Јалији.

Хотел и кафана „Руски цар", снимљено 1910. године

Хотел и кафана „Руски цар“, снимљено 1910. године

Јевремовац

Данас Ботаничка башта, која припада Великој школи. То је, до године 1889, било имање краља Милана, које му је остало од оца, а звало се Јевремова башта, по ранијем газди, господару Јеврему, деди краљевом. Поклонивши ту башту Великој школи, краљ Милан је углавио: да се прозове Јевремовац, Тако је постало то данашње име.

Пред Јевремовцем је чесма, а више те чесме нова основна школа, коју је општина подигла на плацу, који је Вучић био поклонио Београдској болници.

Југовићева Велика школа

Кад се с Велике пијаце Вишњићевом улицом пође доле ка Дунаву, остављајући десно Главну полицију а лево Текију, долази се на раскршће Вишњићеве и Јевремове улице, и ту на левој страни има двокатна кућа старога кроја, с неколико димњака на крову, од којих на највишем су роде давно свиле своје гнездо. Пред кућом је мала авлија и већа капија са два камена за седење.

У тој кући била је Југовићева Велика школа, која је отворена 1. септембра 1808. године.

После пропасти од 1813. та је кућа опет отишла у турске руке. Доцније је њу купио од Турака неки Кутула, а после Кутуле дошла је у руке данашњем газди бакалину Дади.

Испод те куће, мало северније, била је Сака чесма, која је сада измештена на рогаљ улице Јованове и Дубровачке.

Кавана Гушанац

Од Велике пијаце онамо ка Граду, на раскршћу Дубровачке улице, на левој страни, на самом рогљу, празан је плац, ограђен тарабом, и обележен бројем 7. На том плацу била је пређе двокатна кућа:  при земљи дућан а горе стан за живљење. То је била кућа Спасе Миловановића, терзије. Одмах до те куће била је (а стоји и сада) двокатна кућа Николе Гушанца, такође терзије. Ова друга кућа данас има на горњем боју 6 прозора, а на доњем је каваница, којој се над вратима чита: Кавана Гушанац. О тој каваници, или боље рећи, о њеном некадашњем газди бележим овде што сам чуо од старих Београђана, суседа његових.

Никола је био родом из Ниша, а његов први сусед Спаса из Параћина. Никола се био оженио Стаменом, свастиком београдскога проте Димитрија Вујића, а Спаса је имао за жену неку Румену. Сусед Спаса и суседа Стамена спријатеље се тако да сусед Никола код жене остане без жене, а суседа Румена код човека без човека!

У невољи својој, Никола се пожали кнезу Милошу, и овај ту ствар расправи на свој начин: заповеди Николи да узме Спасину жену Румену, а Спаси да задржи Стамену, коју је још раније био присвојио.

Пошто ова два суседа овако размене своје жене, продужили су живети лепо као суседи и жене њихове као суседе.

Спаса је са Стаменом родио четири сина. А и Никола је са Руменом имао деце и мушке и женске. Његов син Љуба покалуђерио се је, и, доцније, убио се је у Мру Туману, а кћери две су му живе и сада.

Спаса се доцније умешао у Уставобранитеље; оставио занат, и био је члан суда; а и Никола је оставио занат, и отворио кавану, која и данас носи његов надимак. Никола је имао гушу вољицу, и зато се звао Гушанац. Добар је био човек и лепо живео с људима.

Калемегдан

Појам Калемегдан значи градско поље. И он је, до изласка Турака из Града (1867. године) одиста био чисто поље око града. На том пољу некад су се вежбали турски војници; у једном крају, овамо према Великој цркви, до године 1857, Београђани су држали своја сена; а пошто у јесен те године сена изгореше, више нису ту ни садевана. На оном пропланку према гостионици Круни, 29. новембра 1830. године, били су разапети шатори, те су се ту први пут састали кнез Милош и београдски везир Хусеин-паша. Онде пак где су данас липе према градској (сада затвореној) „ороспикапији“, била је 28. јануара 1859. године начињена висока трибуна, застрта црвеном чохом. Около су стајали српски скупштинари, чиновници, и народа много од Срба и Турака. На тој трибуни кнез Милош је саслушао султански берат од године 1275, којим се поново утврђује на српском престолу.

После бомбардовања Београда (3. јуна 1862. године), и пошто би углављено примирје између Срба и Турака, конзули гарантних сила, за сигурност тога примирја, енглески и руски разапеше на Калемегдану своје шаторе и развише своје заставе, па су ту боравили, а француски је конзул отишао у град, и на градском бедему разапео шатор, и онде је боравио, докле су турски топови с града зијали на варош, а одовуд од вароши су, дуж Калемегдана, биле барикаде и српска војска.

На Калемегдану, на нарочитој трибуни, пред војском турском и српском, пред кнезом Михаилом, митрополитом, министрима и саветницима, пред Риза-пашом последњим београдским мухафизом, и пред многобројним светом, 6. априла 1867. године, око 10 сата пре подне, прочитан је султански ферман од 5. дана Зилхиџе 1283. године 29. марта 1867, којим се градови у Србији уступају кнезу Михаилу. Тада је на градским бедемима српска стража заменила стражу турску, и кнез Михаило свечано је ујахао у град београдски као у српску тврђаву. Народној радости, тога дана, није било мере!

Поштоје одмах за тим турски гарнизон отишао сасвим из Београда, и пошто су Срби добили Град у своје руке, Калемегдан се је почео уређивати и засађивати. Данас је то најлепши парк у Београду, коме лепоту увећава и сам природни положај.

Калемегдан мали зове се источни део тога градскога поља, које још није уређено ни засађено.

Кајабурма

Кајабурма или Карабурма зове се онај нос или врх од брда врачарскога што се спушта у Дунав испод Београда а више села Вишњице.

Ту се обично погубљавају они које судови осуде на стрељање.

Више Кајабурме је Кланица, а испод Кајабурме Фабрика за платно, све нове зграде и нове радње.

Касина

Трећа кућа од левога рогља Скопљанске улице, где ова избија на Теразије, гостионица је Касина. То је име дошло овако: пре године 1858. та је кућа припадала Браћи Лукићима из Велика села. Око године 1858. у тој се кући уреди нека Касина за одабране чланове; али се друштво те Касине наскоро растури, и касински намештај купи за свој стан официр Марко Катанић. Од тога времена кућа је та измењала више газда, а све се звала Касина. Последњи њен газда био је Васа Мијатовић, који ју је оставио Дому сирошне деце. Данас та кућа има име Хотел Касина, а историја јој ово што је испричано.

Ковач на кући

Она кућа у Поп-Лукиној улици бр. 14, у којој је данас Државна штампарија, припадала је најпре ковачу Штајнлехнеру, који је њу и начинио. На крову те куће Штајнлехнер је био наместио ковача, у природној величини, с кожном кецељом о врату, с чекићем у руци, и с наковњем пред њим. То су деца радо гледала, и чудила се ковачу на кући! Доцније је Штајнлехнер ту кућу продао држави, а ова, оправљајући и проширујући горњи бој, скине с куће ковача, и сада га нема на крову. У овој кући седео је Јован Хаџић (Милош Светић) кад је боравио у Београду ради писања извесних закона. Ту се, код њега, састајала ондашња београдска интелигенција, а и опозиција ондашњему стању ствари у Србији.

Ковачи на Теразије

Кнез Милош је све коваче иселио из београдске вароши (у шанцу) на празно поље од Стамбол капије горе ка чесми теразијској. Хтео је да те мајсторе извуче из турских кућа и дућана, и да им да чисто поље за куће и за њихове радње, а говорио је да их креће зато што се боји да они својим вигњевима не запале варош и Турке оштете. Многи су били и затварани и бијени зато што нису пристали само да заграде дарован им бесплатно плац на Теразијама, а данаске?!

Кланица

Доле испод краљевих штала, одовуд Кајабурме, подигнута је, пре неколико година, модерна Кланица, где се коље стока и месо се извози за границу.

По тој Кланици већ се и она околина почела звати Кланица.

Улица Карађорђева, у близини Малог пијаца, снимљено 1930. године

Улица Карађорђева, у близини Малог пијаца, снимљено 1930. године

Код Стефановића каване

Тако се зове онај заселак Београда, ако се може тако рећи за део вароши, који се настанио у дно Врачара, с обе стране крагујевачкога друма, онде где се бањички поток стаче у мокролушки поток.

Некад је београдски трговац, Никола Стефановић, био купио велику ливаду дуж мокролушког потока, и на тој својој земљи, а до крагујевачкога друма, начинио кавану. Доцније је то имање, кавану и ливаду, од Николе купила држава, али је остало име Стефановићева кавана. Навише од каване почеле су се насељавати разне дућанџије и мајстори с једне и с друге стране пута тако да тамо сада може бити 20-30 кућа. И то се зове код Стефановићеве каване, другога ту имена нема. Одатле се у десно одваја насут пут за бањички логор. И тај насути пут заслуга је пок. краља Милана.

Лауданов шанац

То је онај велики шанац који је од Дунава у наоколо преко Врачара до у Саву, ископао принц Јевђеније против великог везира, који је долазио у помоћ опсађену Београду. Доцније је тај шанац обнављао ђенерал Лаудан, кад је он опсађивао Београд.

По овом доцнијем обновљачу, шанац се сад зове Лауданов а принца Јевђенија мало ко и зна.

Шанац је овај на много места урављем са земљом, а местимице је остао готово цео.

Лиман на Сави

Доле на Сави, где је данас нова кућа пок. Јове Крсмановића, па још на запад ка води, био је Лиман од Саве, у који су обично долазиле босанске лађе. Око тога Лимана живели су Турци, који су држали магазе и каванице, у које су падали Турци Бошњаци који су се лађама спуштали у Београд. Српска власт имала је ту једнога служитеља, који је од тих лађара Бошњака тражио путне исправе, да их преда српској полицији, али су Турци волели своје тескере предати паши, који је такође ту имао свога човека. Једном српски пандур, неки Ђорђе Нишлија, затражи од једне лађе, која је већ била пристала, и пружила скеле за излажење, да му се даду путне тескере; Турци не хтену дати тескере, а Ђорђе дигне скеле и отрући лаћу низ воду! Тек онда онда Турци даду тескере. Али управитељ вароши Београда тога Ђорђа тргне к себи, да у ревности својој што не прекорачи. Овај је, после, 3. јуна 1862, на Чукурчесми рањен самртно, умро у болници.

Еле, 24. јула 1860. године, на том Лиману посвађају се Срби и Турци, и међу њима легне крв. Чак се морао из касарне довести официр Бучовић са стрелцима, да сукоб не 6и узео веће размере. Тада су Турци дигнути одатле, а Лиман се мало помало сасвим засуо. О њему су онда све гарантне силе добијале ноте, а данас му се у Београду и име хоће да заборави!

Мала пијаца

Доле на Сави, пред кућом Љубе Крсмановића, има омален простор, у који се стачу ове улице: Краљевића Марка, Јаворска, Савска, Травничка и Херцеговачка. Тај се простор зове Мали пијац, и некад је ту и била одиста мала пијаца. На среди те пијаце има крст од црвенога мрамора, ограђен гвозденом оградом. Крст тај о свом трошку поставио је београдски трговац Ћира Христић. Данас ту нема никакне пијаце, него се само зове тако…

Манојлова башта

Онде где је данас пијаца Зелени венац, била је некад Манојлова башта, прво место за шетњу ван вароши. У тој башти се први пут почело точити пиво (1834. и 1835), које је преношено из Земуна. У ту башту, ради теферича, некад су се с конака код Велике цркве извозиле у канатама на волујским колима јетрве кнегиња Љубица и госпођа Томанија.

Ту се педесетих година отпочело зидати позориште, изидано је било до цокла, па се после одустало једно с подводног места, а друго с недостатка новаца. Сад је ту пијаца Зелени венац.

Место је то некад припадало кнезу Макси Ранковићу из Остружнице.

Мокри луг

Тако се зове поток који, протичући између Докторове куле и Вајфертове пиваре, испод монопола стаче се у Саву. Тако се зове и долина тога потока онде где је пресеца крагујевачки друм. Изнад врела овога мокролушког потока има два села која се зову: Мали мокри луг и Велики мокри луг. Сељаци у ова два села досељени су из Сврљига још за Карађорђева ратовања и ту настањени. Њихове жене већином још носе одело сврљижанскога кроја и боја.

Недељкова башта

Доле испод Видинкапије имао је велику башту с лепим воћем неки баштован Недељко, који је у тој башти држао и механицу с јелом и пићем. Ту су Београђани, нарочито они из источне поле вароши, излазили на тефериче и весеља. Ту су приређиване и гозбе за више званица. У Српским Новинама од 1843. године, под 9. мајем записано је да је у Недељковој башти механџиски еснаф држао свој пир, а Вучић је, с другом господом, био отишао у Вишњицу цркви на славу. Механџије изашљу депутацију пред Вучића и умоле га да, у повратку, дође у Недељкову башту њима на весеље. Он им учини по вољи, и буде свечано дочекан.

Ороспи капија

С Калемегдана се улазило у Град на две капије: на ону која гледа ка Југоистоку, на коју се улази и данас; и на ону што је спроћу оних липа у парку, и што гледа ка Великој цркви. Срби су ову капију звали Карађорђева капија. Кажу да је Карађорђе на ту капију улазио у Град. А Турци су је затворили, и звали су је Ороспи капија, ваљда зато што су на њу улазили у Град Срби, непријатељи њихови.

Ороспи ћуприја

Иза Кајабурме на миријевском потоку има каменита ћуприја, која се зове Ороспи ћуприја. Ту има и мала воденица коју је био купио Милосав Здравковић, саветник.

Пропланак

У парку на Калемегдану, према гостионици Круни, има повећи пропланак, засејан детелином, а у једном његовом крају засађен је омањи јељак. Ту су, на крају новембра 1830. године, били намештени шатори, те су се, 29. нов. 1830, београдски везир Хусеин-паша и кнез Милош први пут видели, и договорили о свечаности која се имала извршити сутрадан (30. новембра 1830).

Рупа врачарска

Чешће се помињала и писала Врачарска рупа, као каштига из доба Вучићеве власти. Постање је тој рупи овако: „Године 1842. Вучић је с војском пао на Врачар онде где је сада врачарска среска канцеларија и где су све оне околне куће којих онда није било, само је Исидор Стојановић био начинио кућу од набоја, и до те куће налазила се готова рупа из које је вађена земља за набој. У ту рупу затварани су противници Вучићеве буне, јер другог затвора онде на оном пољу није било. Први је стављен у ту рупу неки Тркић из Шапца. Зато се некад рече и Тркићева рупа.“

Сава капија

Сава капија била је онде где се данас низа степенице од семинарије слази на Саву. Ту је била повећа касарна за низаме, подигнута на тврдим темељима, на којима су некад били и топови наперени уза Саву. Ова се капија некад звала и Бањалучка капија.

И с ове капије низами су отерани 1862, а године 1806, 29. новембра, Срби су на овој капији најпре продрли у опсађену дотле београдску варош.

Савамала (село)

Ово село било је насељено дуж Циганске баре (Венеције) од данашње Антулине куће па горе чак до данашњих монопола. Селу Савамали био је запис, зборно место, онде где је сада тобџијска пијаца, пред Бајлоновом каваном. Ту је о Маркову дне играло коло. На ту светковину долазио је и кнез Милош и Савамалке су му давале ките цвећа.

Доцније кнез Милош је наредио те су Савамалци дигнути одатле и пресељени у Палилулу. Многи су се на то љутили а дато им је боље место.

Трг Славија и истоимени хотел, снимљено 1926. године

Трг Славија и истоимени хотел, снимљено 1926. године

Славија

Велика гостионица на дно Енглезовца. Од те гостионице Славије и она се сва околина зове Славија, што означава део вароши. И коњски трамвај вози између Калемегдана и Славије.

Седам кућа

Зове се крај Београда баш до Лауданова шанца на цариградском друму. Ту су најпре биле подигнуте куће у пољу њих седам на број, а сад се принављају и друге, а место се то зове седам кућа.

Сењак

Трамвај, идући из Београда ка Топчидеру, када мине монопол и Јакшићево имање, уставља се код Сењака, те онде излазе они који иду у винограде на Дедини. Ту је велики општински плац међу два пута. На том плацу до пре неколико година држали су Београђани своја сена, пошто им она на Калемегдану на крају септембра 1857. године изгореше. Сад ту нема сена, али је име Сењак остало оном плацу и околини.

Београђанска сена пак данас су онде где је сењак војнички, а то је, на пољани између Луднице, Споменика, између потока Мокрог луга и Лаудонова шанца.

Смутековац

Тако се раније звала (а неки је и данас тако зову) пивара Ђуре Вајферта, на левој страни мокролушког потока.

Смутек се звао онај Чех који је први на том месту подигао зграду и отпочео радњу. Као да му посао није напредовао, те га је напустио и некуд отишао. Доцније то је место и зграде откупио и развио Ђура Вајферт, данашњи сопственик.

Одмах више Смутековца зграда је Београдскога стрелишта.

Споменик

Излазећи из Београда друмом крагујевачким, кад се пређе Лауданов шанац и обори се ка потоку Мокром лугу, на лево се види мали парк с неколиким гробовима и у среди Споменик. Тај споменнк први пут је подигао 1848. године кнез Александар јунацима који су пали при освајању Београда 29. новембра 1806, а после је тај споменик обновио краљ Александар I. И куће око тога парка зову се „код Споменика“. Други споменик је подигнут кнезу Михаилу на месту где је била Стамбол капија.

Стамбол капија

Онде, где је данас празна чистина, између позоришта, апотеке, и споменика кнез Михаилова, била је некад тврда и Србима страшна Стамбол капија. Сва ондашња београдска варош била је опасана од Саве до у Дунав дубоким ровом и високим шанцем, у који су били усађени дебели палисади (храстова дебла, горе зашиљена). Кроз ту тако тврду ограду у београдску се варош могло ући, и из ње изићи, на Сава капију (на Сави), на Видин капију (у дунавском крају), на Варош капију (од Велике цркве на југ), и на ову Стамбол капију. Од свих тих капија ова Стамболска била је и највећа и најтврђа, а у грађевинском погледу и најлепша. Озидана је била као какав градић са тврдим сводовима поврх којих је био дебео слој земље, са пространим доле унутра ходницима, и многим казаматима за обитавање војника, који су ту држали стражу. Израда је била од тесаног камена и од цигље.

Кроз њу се пролазило на три пролаза: у среди велики за кола, а са стране по један мањи за пешаке. Врата су сва била од дебелих храстових греда, па је по њима прикована јака гвоздена оплата, на којој су се виделе улупљене рупе од куршума при нападима.

Позоришни трг, снимљено 1892. године

Позоришни трг, снимљено 1892. године

Стамбол капију зидали су Аустријанци за оно време докле су држали Србију.

Ову капију од пољане, која се пружала горе ка Теразији и ка Палилули, растављао је дубок ров, који је често био пун воде. Зими се та вода некад и ледила, а лети се покривала зеленим жабокреком, и свакад је била прљава, јер се у њу свашта бацало.

Преко тога рова, изнад те воде, од уста Стамбол капије онамо ка Теразији, пружао се дрвени мост, 30-40 метара дугачак, управо донде где су данас врата од Коларчеве пивнице.

Пред устима тога моста одовуд, од теразијске стране, где је сада авлија Мецовалине куће, био је велики брег нанесене земље, који је собом заштићавао мост и врата Стамбол капији од нападача.

Пут који је из Београда на Стамбол капију излазио преко моста, делио се одмах на два крака: један је ударао десно од тога брега ка Теразији, а други лево ка Палилули и Ташмајдану.

Ту нигде није било ни куће ни дућана него је лети расла голема травуљина, највише кукута, а зими је та травуљина била сува, али се већином држала усправо. Из те велике травуљине у свако доба могли су јурнути или пси или зли људи на путника сама и без оружја!

Коље, на које су Турци набијали Србе, ударано је ван Стамбол капије и ван дрвенога моста, поред пута који води на Теразије. Мученици су окретани лицем у поље, овамо ка Србији, да заплаше друге, који би поумили поћи њиховим трагом, то јест, који би поумили да устају против турске силе у земљи српској!…

Та тврда, та страшна Стамбол капија срушена је из темеља по заповести кнеза Михаила у пролеће 1866. године. Рушење је почето у половини априла а довршено 19. маја 1866. године. Најпре су рушена оба крила са стране, па после средина и тврди сводови и стубови унутрашњи. У рушевини је нађено више ђулади разне величине и један бакарни ибрик пун мутне воде, која није ни на што ударала.

Ташмајдан

Значи Каменолом, место где се вади камен за зидање; али се тако зове и спољни облик тога брега из кога се камен вади. На Ташмајдан је 1828. године пресељено београдско гробље од Варош капије; на Ташмајдану је 1835. начињена палилулска црква у славу Светом Марку. Црква је брегу Ташмајдану са запада, а камени је мајдан с истока, теме пак брегу Ташмајдану и сад је засејано гробовима.

На сву прилику овај брег Ташмајдан је она Чупина хумка где је спаљено тело Светога Саве!

Текија

Она зграда на Великој пијаци, на рогљу Вишњићеве улице, баш спроћу Велике полиције, зове се текија, јер су у њој, за турске власти, дервиши држали своје богомоље и састанке. За српскога доба та је зграда припадала Србима, и у њој је испустио своју душу први српски министар просвете Доситеј Обрадовић, 1811. године.

Теразије

Уводећи воду у варош Београд, Турци су дуж онога ђериза (зиданога водовода) који узима воду из мокролушких извора, на извесним даљинама, зидали куле, на које су водоводним цевима узводили воду, да 6и она добила виши скок за свој даљи ток. Такве куле биле су: једна онде где је данас теразијска чесма, друга готово онде где је сада кавана Руски цар, а трећа је била онде где је сада кавана Грчка краљица.

Од те три куле највећа је била она на Теразијама. Та је кула, поред своје веће висине, стајала на пространој чистини, далеко од околних кућа, а била је и виша од свих околних зграда. Све те куле Турци су звали: Теразије за воду. Од тога се цео онај крај нове београдске вароши нарочито од Двора до близу Стамбол капије, и данас зове Теразије. А Теразијски кварт, за управу вароши, обухвата једну шестину Београда.

Топчидер, црква и Теразијска чесма, снимљено 1930. године

Топчидер, црква и Теразијска чесма, снимљено 1930. године

Топчидер

Река топчидерска извире у атару села Рипња а увире у Саву у дно Аде циганлије. Данас се нарочито зове Топчидер оно државно добро, које се пружа с једне и с друге стране те реке од Цареве ћуприје горе до близу села Кнежевца. На том простору било је пре село Рвати, па је расељено, и земља му узета у састав државнога добра, које се све данас зове Топчидер.

Конак кнеза Милоша у Топчидеру. Грађен од 1831. до 1834. године. Конак су градили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове је водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и неимар.

Конак кнеза Милоша у Топчидеру. Грађен од 1831. до 1834. године. Конак су градили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове је водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и
неимар.

У Топчидеру је стари дворац Кнеза Милоша (1831), у ком је он и умро (14. септембра 1860. године); црква (1834), чесма, салон, стаклена башта, велики парк, и онај парк где је 1865. слављена 50годишњица Србије; касарна, кошутњак, где 1868. погибе кнез Михаило; расадници за пољску привреду и још друго што шта. Топчидер се овде помиње тек да се сачува од заборава оно што заборав прети да покрије, али Топчидер, и по оном што у њему има данас, и што се је имало пре, или што се онде догађало, заслужује да буде предмет нарочитог говора и описа.

Тоскина чесма

У улици поп-Лукиној, која иде од Варош капије поред Државне штампарије у Савамалу, има једна чесма с горње стране улице. Ту је чесму градио неки Београђанин Тоска, коме је кућа била тој чесми преко пута. Сада нема у животу Тоске, кућа је његова добила другога газду, чесма је отишла ка имању новога сајбије, а точак за воду измештен је мало више, тек се увек зове „Тоскина чесма“ и она, и онај крај око ње.

Три кључа

Она улица која води од Велике пиваре онамо ка монополима, и која иде напоредо с улицом Милош Велики, зове се Три кључа. Најпре је ту била једна фирма где су измолована била три кључа и озго круна, па се после то изгубило, а име улици остало до данас.

Тркалиште

Оно поље од старога гробља на Ташмајдану па навише уз цариградски друм, где је сада пијаца зове се Тркалиште зато што је ту кнез Михаило држао коњичке трке. Од тога се и околне куће зову: куће на Тркалишту.

Фићирбаир

Турци, док су живели у Београду, Калемегдан је био прави Калемегдан, то јест, чисто градско поље: овога данашњега парка није било! Онда су Турци ону ивицу Калемегдана која је окренута к Сави, и којом се сада пружа широка стаза од Града право ка семинарији и к Великој цркви, звали фићир-баир, а то веле значи: брег за размишљање.

Фишеклија

У ову улицу која се данас зове улица краља Александра, и која иде од некадашње Батал џамије до Тркалишта, били су исељени трговци барута и фишека, и дућани су им били на оној страни дуж старога гробља. Тада се улица звала Фишекџијска улица или краће: фишеклија. Сад је нестало фишека, па и трговаца фишекџија, а улица се прозвала Александрова, тек је неки и сада зову фишеклија. Место фишека сад се тамо продају старудије: старе хаљине, старо посуђе, и свакојака стареж.

Хумка од године 1830.

Оно место с кога је 30. новембра 1830. године с великом свечаношћу објављен султански хатишериф о унутрашњој независности Кнежевине Србије, находи се у порти палилулске цркве 60-70 хвата на север, баш до гроба пок. Милоја Лешјанина. И данас се познаје прилично висока земљана подина, на којој је била трибина за читање хатишерифа и берата. На среди те подине сад је точак воде која бије из општега водовода. Около су гробнице одличнијих Београђана и дрвеће засађено ради хлада.

Царева ћуприја

Претпоследња трамвајска станица од Београда ка Топчидеру зове се Царева ћуприја, јер је баш спроћу оне зидане ћуприје на топчидерској реци. Некад је том ћупријом пролазио главни друм, који је озго низ Посавље слазио к Београду, али од Остружнице није ударао Макишем крај Саве него је хватао осушније брегове на Железник и Жарково, па прешавши том Царевом ћупријом реку Топчидер пресецао је брдо Дедину и у равницу савску слазио код Сењака.

Који је цар градио ову ћуприју и када, данас се не зна.

Црква Светог Марка (палилулска)

Ова црква начињена је 1835. на Ташмајдану.

У тој цркви сахрањени су:

  1. кнез Милан М. Обреновић II,
  2. Кнежевић Сергије, син кнеза Милана Обреновића IV,
  3. Гаврило Поповић, шабачки владика,
  4. Мојсије, владика неготински,
  5. Теодосије Мраовић, београдски митрополит.

Црква Светог Николе

Ову цркву начинила је о свом трошку госпођа Драга, бивша супруга пок. Станојла Петровића, државнога саветника, и поклонила је београдској општини. Та богомоља довршена је и освећена на летњега Светога Николу 1893. године. Свети Никола је био крсно име пок. Станојла. Црква је у средини Новога гробља.

Читаоница београдска

Повише порте и олтара Велике београдске цркве, општина је, четрдесетих година, подигла нову пространу кућу за своје основне школе.

Некако у то доба у Београд се стекоше неколики пријатељи загребачкога Илирства. Ти људи обични су се састајали у „Зданију код јелена“ и место својега састајаља звали су Илирска касина. Као носиоци тога Илирства сећам се да су онда помињани: Гај, који је тек као гост долазио у Београд, и неки Голуб, професор. Других се имена не сећам.

Кнез Михаилова улица, зграда САНУ, снимљено 1936. године

Кнез Михаилова улица, зграда САНУ, снимљено 1936. године

Али се против тога Илирства дигла особито пред крај 1845. жива опозиција међу Београђанима. Најжешћи и најревнији противник Илирства био је неки Јелисије Вукајловић, онда српски чиновник, а доцније 1848. прешао је у Карловце на ону Народну скупштину. Оданде пак отишао је у ред бораца против Мађара, и у том је рату погинуо!

Вукајловић и његови помагачи покренули су у Београду све који су имали доста власти, гласа, и новаца, те се тако саставило друштво за Читаоницу, и то се друштво сместило у предње три велике собе у оној згради основних школа, баш према Старом здању.

То друштво изабере себи за председника мајора Мишу Анастасијевића, за потпредседника Радована Дамјановића, помоћника министра унутрашњих послова, а за деловођу Павла Арс. Поповића.

Читаоничко друштво састави правила за свој унутрашњи рад, и преко месне полиције 2. јануара 1846. поднесе их министру унутрашњих послова на одобрење. Споразумевши се с министром просвете, и добиши и његов пристанак, министар унутрашњих послова одобри поднесена му правила под 9. јануара 1846. Н° 5, и о том извссти друштво преко полиције.

По тим правилима, која су онда имала свега 17 тачака, члан Читаонице могао је бити сваки Србин свештеног, војног, и грађанског реда, који пристане да сваког месеца плаћа по цванцик (80 дин. пара). Ђаци Велике школе и Богословије имали су бесплатан приступ у читаоницу.

Кад се за читаоницу уписало већ 150 чланова, кад се за њу добио тако удобан стан на онако лепу месту, кад се набавило колико је требало намештаја, онда се на покладе у недељу 24. фебруара 1846. сазове свечани скуп за отварање те нове установе. Дође митрополит Петар и многи високи чиновници и одлични Београђани. Архимандрит Гаврило с једним протођаконом освети водицу и покропи цео стан и присутне. Потпредседник читаонице Раја Дамјановић беседом отвори скуп, и позове професора права у ондашњем лицеуму Максима Симоновића да држи свечани говор.

Симоновић је био учен човек, патриота, и одлични говорник. Овом приликом он је речито доказивао потребу да се Срби слажу у својим општим радовима не гледајући одакле је који родом, и да увек љубе оно што је њихово народно српско.

И ова сама беседа као да одаје оно штоје покренуло Београђане да оснују Читаоницу насупрот Касини, у којој се проповедало Илирство, које је било нешто туђе, нешто мртво.

Овај професор Симоновић још је у једној свечаној прилици у Читаоници узео реч, и позвао је све присутне да онако свечано изиђу на Врачар, на место где је спаљен Свети Сава, и ту да светитељу одаду дуг синовље захвалности. И одиста су сви изишли на Врачар. Симоновић је и онамо говорио тако одушевљено да су многима удариле сузе. Одушевљен том лепом беседом, Јован Филиповић, чиновник, а Карловчанин родом, исплете венац, те говорника Симоновића увенча венцем захвалности, и у име скупа изјави му најлепша осећања.

Овај случај прича г. Никола Христић, један од првих чланова Читаонице, али се, на жалост, не може да сети где је местимице извршена та захвалност према светитељу Сави, српском просветитељу.

Пред крај године 1846. управа је Читаонице (2. новембра 1846.) добила одобрење: да може издавати свој лист, који се звао: Новине Читалишта Београдског. Прве године овим је новинама био уредник Павле Арс. Поповић, а друге године одменио га је Петар Радовановић, који је доцније био директор основних школа.

Као што је већ казано, по правилима, сваки члан Читаонице дужан је био плаћати по један цванцик (80 дин. пара) месечнога улога, али су неки давали добровољно по један дукат на годину (што је износило 15 цванцика), неки су давали по 2 а неки и по 3 дуката. Мајор Миша Анастасијевић од постања Читаонице па до смрти своје (која га снађе између 26. и 27. јануара 1885) давао је сваке године по 300 цванцика. Зато је њега друштво Читаоничко сваке године бирало за председника па боравио он у Београду или на страни. Кад није био у Београду, замењивао га је потпредседник. И српски владаоци, од постања Читаонице до 1902, давали су том заводу по 300 динара на годину.

У Читаоници су се, кроз дуго време њенога живота, држали многи важни скупови, веће школске свечаности, важнији научни зборови, и други састанци. Сећам се скупа лицејске Српске младежи, и онога, из кога је никао Послено-трговачки одбор у Београду.

Од свога постања 1846. Читаоница је живела и радила кад више кад мање до 1902, када је спала на 38 чланова. Те године Читаоница је имала капитала од чланских улога 5.602 динара, а готова новца имала је 4.206 динара; осем тога она има лепу библиотеку, збирку старина, доста слика и већ овешталог намештаја а и архива њена није без вредностн.

Године 1902. управа Читаонице уступила је две собе Рускому клубу, а себи је задржала само једну собу за врло мали број својих похођача.

Чубура

На југоисток од Светосавске црквице и Енглезовца, а источно од онога Споменика борцима од 1806, у долини, на имању пок. Стевана Миљковића, саветника, била је стублина из које је текла лепа изворска вода. Испод те стублине била је бара, где су ловци ловили патке. Та стублина звала се Чубура. Сад је место стублине усађено буре, па се опет извор зове Чубура. Од те Чубуре цео онај крај кућа, дућана, и механа зове се Чубура.

Чукарица

Из Београда идући друмом уза Саву, пошто се пређе топчидерска река, и још мало се пође равницом уза Саву, удара се у брег, који се као гребен спустио баш у Саву. Тај брег је просечен ради ширега колскога друма. Пре једно 55-60 година у дно тога брега била је механа села Жаркова, јер то место и јесте на жарковачком атару. Ту механу држао је дуже времена неки Стојко Чукар из Београда. По његову имену, или боље по његову надимку, то се звала Чукарева механа, а сад се зове Чукарица. На Чукарици данас (1901) има: Радионица Бродарског друштва, Фабрика кожа Ђурића, Клидиса и Барловца, и Парни млин Антона Блажека. Има једна механа, 4 дућана, 2 фуруне, и 1 касапница. Има кућа 24 са 345 душа становника. То је све на атару села Жаркова. А северно од те Чукарице, баш уз њу, али на атару општине београдске, диже се Шећерна фабрика. По живљењу то је све једно место, а управне власти су му две, жарковачка и београдска.

Чукур чесма

Испод плаца данашњег Црвенога крста, до године 1862, била је у сокаку једна чесма, дубоко у земљи, да се к њој морало слазити низ неколико камених степена. То се звала Чукур чесма. То је реч турска, и значи: точак у рупи. Та чесма ради и данас, само је, по регулацији вароши, њен точак изведен мало на страну, на друго место.

На тој Чукур чесми, 3. јуна 1862, око воде сукобили су се турски низами и српски шегрти. Одатле се изродило чак Бомбардовање Београда… У том судару међу првима пали су Сима Нешић, терџуман, и Ђорђе Н. Нишлија, јуначки момак полицијски.

Facebook коментари

Пошаљите коментар