И ако је има врло бурну историју Београд је доживео најцрње дане 1813. и 1814. године, после пропасти Карађорђеве Србије. Турци су поново окупирали Србију и завели у њој терор какав пре тога нико није запамтио. Народ је бежао из својих сталних насеља у збегове чак и по најјачој зими. Турци су гонили и нејач сматрајући да је то начин не само да се доврши угушење српске буне већ и да се спречи неки нови устанак. Иоле угледни људи који нису могли умаћи њиховим потерама довлачени су у Београд у оковима и живи набијани на колац, да умру у страшним мукама. Забележено је да су пси откидали месо са ногу тих страдалника, који су час језовито јечали а час, обезнањени од болова, ћутећи подносили своју ужасну судбину.

Трагедија српског народа била је утолико већа што се нико у Европи није интересовао за Србију нити је пратио догађаје у њој са жељом да се меша у српскотурске односе. Европа је у то време била најпре заузета Наполеоновим лудим походом у Русију, а онда његовим поразом и бедним повлачењем из ње. Затим су Аустрија и друге европске силе биле заузете око ликвидације Наполеонове власти на европском континенту, при чему је свако мислио пре свега на себе и своју корист.

Давидовићеве и Фрушићеве ‘Новине Сербске из царствујушчега града Вијене’ пратиле су збивања у Европи, али су обраћале будну пажњу и на Србију, која им је највише и лежала на срцу. Почетком јануара 1814. године оне јављају да ће гроф Платов са 40.000 козака ‘у утробу Француске продрети’ а крајем јануара бележе да је један одред руске војске од 70.000 људи већ прошао кроз Нирнберг, марширајући према Рајни.

Међутим, у своме броју до 12. јануара они пишу:

– Јављају од Србије да се говори да се војвода србски Станоје Главаш сада опет са 6.000 Сербаља по планина и шума у Сербији показао и намјерава да земљу побуни, а пре тога њега је наједанпут нестало, нити се зна куд је отишао и куд ли се део.

Као што се види, ‘Новине Сербске’ су са симпатијама гледале у Русију, свакако очекујући спас Србије од ње. Оне зато једва чекају да се сврши са Наполеоном како 6и Европа могла да помисли и на Турску – Наполеонову савезницу – те да се заузме и за Србију.

Насеље Прокоп, снимљено 1930. године

Насеље Прокоп, снимљено 1930. године

После ‘битке нација’ код Лајпцига. ‘Новине Сербске’ ликују над Наполеоновим поразом и веле: – Славни су дани код Липиске судбине Европе решили! – да већ у броју од 3. фебруара 1814. јаве да је Наполеон 13/25. јануара напустио Париз и отишао војсци а да је владу оставио својој супрузи – царици, ‘која се пред њим заклела да ће вјерна бити’.

Једновремено, оне објављују и ово саопштење: – Из Граца нам пишу под 26. јан. (тј. 7. фебруара по данашњем календару) да је тамо сербски вожд Георгије Черни дошао и да иде у росијским војним хаљинама као росијски генерал-лајтнант, а при себи има једног Сербина као послужитеља и једног аустријског корпорала.

Овом вешћу ‘Новине Сербске’ су свакако хтеле да обзнане нашем свету да је Вожд још жив и да је он руски генерал по чину, у часу кад су Руси тукли Наполеона и кад се француска ‘превозможност’ нашла при крају свом. Мучно је веровати да је ико у Србији онога времена читао ма какве новине и да је пратио пад Наполеонова царства, али су ‘Новине Сербске’ ипак биле читане у Карловцима и Земуну, па су вести из њих свакако стизале и до некога у Београду, а Турцима у Београду нису биле пријатне вести о руским победама.

У то време није било ни телеграма, ни радија, да би се вести тако брзо распрострањивале. Курири су између Париза и руске престонице носили хитну пошту у временском размаку од седамнаест дана. Срби су, међутим, у Наполеону гледали не само руског него и свог непријатеља, па су жудно очекивали вести о његовоме слому и желели га свом душом. Градски сенатор и капетан сомборски Николај Симић дао је 140 форинти прилога за униформе сомборских регрута, па ‘Новине Сербске’ позивају и друге Србе да следују његовоме примеру, не би ли Бонапарта што пре био сатрт, јер је ‘довео Европу до велике економске беде’. Он је, веле ‘Новине Сербске’, рекао саксонској краљици да ће њен Дрезден рајем земаљским учинити чим савлада Русију, а она му је рекла: – О, не трудите се, сире, јер моји Саксонци већ иду голи и боси као Адам и Ева.

Скадарска улица, кафана „Три шешира", снимљено 1904. године

Скадарска улица, кафана „Три шешира“, снимљено 1904. године

Наше једине новине оног времена са уживањем бележе победе аустријског фелдмаршала Ради- војевића, иначе Србина, извојеване над Наполеоновим трупама у Верони, у Италији, а не пропуштају јавити да је Радивојевић затим именован за команданта Карлштатско-вараждинске границе (према Босни), као што региструју и ново стање илирских послова у Љубљани, а доносе и списак Срба-официра у аустријској војсци који су погинули или били рањени у Италији у борби са француским непријатељем. (То су: капетан Пантелија Поповић, неки Митровић и Ракочевић, поручници Радосављевић, Блашковић, Ковачевић, Берић, Божичковић, Вукајловић, Смиљанић, Месић, Каравуковић, Красић, Кнежевић, Јанковић, Ивановић итд.., од којих је неколицина добила и орден Леополда.)

Расуло Наполеонових армија је, наравно, довело многе Французе и у заробљеништво! Неки су од њих били доведени у Петроварадинску тврђаву, свакако у бедноме стању. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић – пишу ‘Новине Сербске’ – послао им је меса, хлеба и 10 акова вина (Јер је ‘ча-Стева’ био помало и дипломата!).

Наполеон је тада већ ваљда био упућен на Елбу, а Француска била враћена у своје границе из 1792. У њој је успостављена краљевина (под Лујем XVIII) и заведена Карта – то јест Устав – којим је бонапартизам замењен извесном демократијом, о којој ‘Новине Сербске’ дају овакву дефиницију:

– Демократија јест такво правитељство у коме све општество у једно скупљено има врховну власт – дакле: народна сувереност.’

Али, шта је са Србијом?

У своме броју од 25. јула 1814. ‘Новине Сербске’ пишу:

– Куга која се јавила у Београду мјесеца маја, узела је са врућином велике размјере. Хришћани су се разбјежали у села и шуме, али их је помор и ту стизао. Турци не обешчествују тој појави много пажње показивати, али се београдски паша из предострожности затворио и никога к себи не пушта. Аустријски цар је послао у Нови Сад савјетника Клобушинског, да предузме мере да куга из Србије и Босне не пређе у цесаревину…

– Илирија је припала Хабсбурговцима, који су апеловали на Илире да им буду верни! – читамо у истоме броју… Некако у то исто време Вук Караџић јавља да је у штампарији ‘Новина Сербских’, код Јохана Шнирера, објавио своју ‘Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу’, те тако те године излазимо са једним новим оружјем у одбрану своје народности. Помаља се једна нова метода у борби за независност, ефикасна као и мач и пушка. Њен је родоначелник ‘отац нове српске књижевности’, херој који је дуго остао несхваћен од својих савременика.

То је доба Бечког конгреса, на који је дошао и руски цар Александар. (‘Новине Сербске’ не пропуштају да истакну да је био на служби у српској цркви у Бечу, не би ли и тиме охрабриле свој народ. ) Уједно, то је доба када су прота Матија Ненадовић и Димитрије Давидовић развијали живу агитацију око моћних учесника Бечког конгреса, не би ли им скренули пажњу на Србију.

Средином децембра 1814. ‘Новине Сербске’ објављују један текст који им је, можда, служио као подлога у тим очајним покушајима да изазову европску интервенцију у Србији. Он гласи:

– Има већ три месеца од како се приватни жалосни гласови разносе да су се Србљи поново побуњивати почели и да су се они и Турци измежду себе нешто посвадили. Не имајући обстојателног описанија тих прикљученија, хранили смо се сладком надеждом да су то све само једни гласови, који ће без сваког даљег следствија заборављени бити. Междутим је убитачни пламен освјете у срцима неких Турака горио… Угњетена раја ослањала се на турско обешчаније да ће јој се живот опростити и претстављала је своја страданија не само великоме везиру, но и самому султану свом. Но Турци се не обзиру на то, па порез на порез налагати почну и час ово, а час оно захтјевати стану. Србљи су с почетка све што су Турци искали тачно по могућству своме и давали. Кад су (Турци) опљачкали од народа новац до последње паре, они му одузму и оружје, па онда затраже и коње и одело. Вратиле су се и спахије и бегови, па и они траже своје. У Београду су Турци 42 Србљана набили на колац. Сто окованих Срба је доведено у Београд. Народ бежи у збегове у планине. Али ту нема спаса, зато се прибегло оружју. Из Босне упадају јаке турске чете од 100, 200 и 300 људи, да плене. Око 6.000 Турака врше зверства по Сербији. Представимо, браћо, жалосно и јадно састојаније Србаља, Србаља који су од Турака тако страшно скучени и угњетени, а од прочих сасвим остављени! Не 6и ли дакле Сербији сердечно участије на конгресу вијенском сабраних сила заслужили, – Сербљи који толико стотина година неосвојиви зид Христијанског вјероисповедања јесу?

Завршићемо овај низ исписа из ‘Новина Сербских’ са почетка XIX века једним куриозитетом за књижевне сладокусце. У њима је 18. децембра 1814. први пут код нас био са уживањем поменут Шатобријан (у вези са његовом страховитом оптужбом против Наполеона, Фушеа и Таљерана, изнетом у брошури која ће занавек учврстити његову књижевно-стилистичку славу). На жалост, Давидовић и Фрушић свакако нису знали да тај ватрени апологет хришћанства није имао интересовања за Србију и њене јаде. Од њега потиче она сурова и неправедна а уједно произвољна и шупља реч да Европа престаје у Трсту! Шта су се њега тицале силуете Срба набијених на колац по Београду, који је целе 1814. године остављао слику пусте вароши, по којој је харала чак и куга.

Али је зато други српски устанак био достојан одговор на европску равнодушност према тешкој судбини нашег народа.

Милан Јовановић Стојимировић

Facebook коментари

Пошаљите коментар