Био је професор историје, преводилац неколико стручних радова са енглеског језика и аутор више научних дела из области филозофије историје. Књижевности припада само његово обимом мало али значајно дело – "Мисли".

Божидар Кнежевић се родио у Убу 20. 3. 1862. у породици кнеза Иве од Семберије, који му је био деда. Завршио је у Београду Прву мушку гимназију (1880) и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду (1884). Потом су уследиле године његове професуре по гимназијама широм Србије.

Прво запослење је добио у Ужичкој гимназији (1884–1889) непосредно по дипломирању. У Ужичкој гимназији предавао је француски језик, историју и увод у филозофију. Касније је предавао у Нишкој (1889–1893, 1894–1899), чачанској (1893), Крагујевачкој (1894) и Шабачкој гимназији (1899–1902).

Године 1899. положио је професорски испит са темом Утицај истока на цивилизацију европских народа. Прешао је за Београд и радио је у Првој мушкој гимназији као професор (1902–1904), а од 1904. био је помоћник уредника Српских новина и члан Главног просветног савета.

Живео је и радио у неповољним приликама и најбољи део свог живота провео је по унутрашњости у тешким материјалним условима. Цео његов живот обележен је крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом за своју породицу и брата, честим премештањем по налогу просветних власти из једне у другу гимназију, недостатком средстава за истраживачки и преводилачки рад, што му је уз стално саплитање из академских кругова, онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца.

Упркос свему, успео је да упорним радом сам научи језике, да се посвети изучавању филозофије, историје и социологије, што је с обзиром на тадашњу библиотечку ситуацију, тј. неадекватног и недовољно обухватног фонда, необразованост и интелектуалну незаинтересованост паланачког окружења, био велики успех.

Његов научни рад био је оријентисан на изучавање неколико филозофских дисциплина: онтологије, епистемологије, етике и естетике. У решавању проблема у основи је био материјалиста. По њему, природа или материја је целина која иде пре својих делова, чији је перманенти узрок. Заступао је филозофију позитивизма и као мислилац био је самосталан. У својој филозофији историје дао је песимистичко тумачење еволуције.

Његово мишљење је да што се више уздижемо на лествици развоја, срећемо се са савршенијим бићима, али ту савршеност плаћају тиме што су крхкије грађе и први пропадају, јер је то процес дисолуције, који је обрнут еволуцији: ишчезава најпре оно што је постало последње, а последње оно што је постало прво. Човек као последња и најсавршенија творевина природе у општем пропадању први долази на ред.

О делу Принципи историје Ксенија Атанасијевић каже: "Велико Кнежевићево дело Принципи историје састоји се из два тома; први 'Ред у историји', појавио се 1898. године, а други 'Пропорција у историји', објављен је 1901. године. Ово дело међу Југословенима представља први и јединствен покушај изградње једне филозофије историје. У њему је један аутор изложио велики број својих филозофских погледа на свет, човека и људску историју. Ова гледишта су заснована на потпуној и детаљној, мада понекад и врло апстрактној аргументацији."

Пред крај живота објавио је Мисли, прво у "Српском књижевном гласнику" 1901. а потом и као самосталну књигу 1902, а у другом, допуњеном издању у Београду 1914. године. У тој књизи у први план је истакао своју деистичку религиозност и песимизам као основно осећање епохе, а мисао назвао уздахом духа: што је дубљи дух, то је дубљи уздах.

Човек је ствар којој би се
понеки пут и Бог обрадовао,
а од које се често и ђаво
застиди.
(цитат из Мисли)

О овој књизи Ксенија Атанасијевић каже: "Мисли Божидара Кнежевића врло су популарне; у њима он у сажетој форми излаже запажања и мисли из свог главног дела; међутим, у њима се такође налазе и размишљања аутобиографског карактера. Ова невелика књига мисли открива трагове једног дубоко религиозног става мислиоца, али такође и његове космолошке и онтолошке концепције. Она исто тако открива и мало познату личност овог мислиоца. Зато није нимало чудно што је ова књига поштована и читана онако како је мало књига поштовано и читано."

Кнежевић је сарађивао и у "Просветном гласнику" (1899, 1902–1904) и "Одјеку" (1904). Преводио је са енглеског језика и био превођен. Његови најзначајнији преводи: Историја цивилизације у Енглеској Х. Т. Беркла (Београд, 1893–1894) и О херојима, хероизму и обожавању хероја у историји Томаса Карлајла (Београд, 1903). У Народној библиотеци Србије чувају се његови рукописи.

Умро је у Београду 2. 3. 1905. године.

Читај даље („РТС“)

Facebook коментари

Пошаљите коментар