Teme :: Kultura

Helnvajn: Najvažnija je namera umetnika »

Umetnik koji se bavi se kritikom društveno-političke situacije, zločina počinjenih tokom Drugog svetskog rata, nacizma i Holokausta, neretko ih povezujući s motivima poput nasilja nad decom i pedofilije gostuje izložbom u Beogradu.

„Najvažnija je namera umetnika" kaže Gotfrid Helnvajn povodom svojih izložbi u MSU.

33 umetnička dela velikih formata mogu se videti u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića kao i u Salonu MSU.

Rodjen 1948, Helnvajn je poznati austrijsko-irski slikar koji se bavi fotografijom, instalacijom i performansom. Budući da svojim provokativnim radovima često izaziva burne reakcije kod posetilaca, ne iznenađuje podatak da su njegove izložbe jedne od najposećenijih izložbi savremenih umetnika: retrospektivu u bečkom Muzeju Albertina krajem 2013. posetilo je 250.000 ljudi, što je čini najposećenijom izložbom jednog živog umetnika u celokupnoj istoriji tog muzeja.

„Nikada nisam preterano obraćao pažnju na tehniku, niti na podelu izmedju figuracije i apstrakcije. U mladosti sam radio sa vodenim bojama i akvarelom , ali ti su radovi uvek ličili na fotografije.Razvijao sam tehniku hiperrealizma jer sam osećao da mi je neophodna da bih izrazio neke svoje ideje, i da bih preneo poruku" kaže Helnvajn i dodaje:

„Svi smo uslovljeni prizorima sa fotografija od kraja XIX veka do danas preko kojih smo upoznali svet.Ali, to su bile kopije prirode, a ne priroda sama . U prethodnim vekovima to prikazivanje prirode je bio isključivo zadatak umetnika, a sada je to postala stvar tehnološke naprave.Pojava fotografije je bila izazov za umetnike,a na kraju je preokrenula ulogu umetnika naopačke."

„Volim da se igram sa fotografijama" nastavlja Helnvajn „jer ljudi imaju tu sklonost da za svaku od njih poveruju da je -istinita.Sa digitalnom tehnologijom možemo lažirati sve ali gledalac teži da i dalje veruje u ono što vidi.Možete se pretvarati da se desilo ono što nije. Meni je medjutim značajno da se poigram i sa idejom o tome šta je realnost.Ako smo jedan prizor digitalno prikazali, on može biti kompletno lažan. Ipak, ja radim i fotografije, ali pre svega sam slikar."

„Zaista mi prija mogućnost da postoji jedna mutna granica u mom radu izmedju fotografije i slike .Gledalac se približava i kaže-gle, to je fotografija…ali, ne, to je slika…. I obrnuto. Dopada mi se to. Prizori pred nama samo sredstvo a umetnost odnosno sadržaj tih prizora bi trebalo da vas probudi, pokrene, iznenadi i inspiriše da nešto promenite kod sebe ili u svetu oko sebe."

Slike Gotfrida Helnvajna izazivaju kontroverzne, uglavnom burne reakcije publike:"To je istina. Kod ove poslednje izložbe u bečkoj Albertini, direktor je bio u šoku jer je video kako veliki broj posetilaca plače ispred pojedinih slika.To je ono što me pokreće.Da li je moguće duboko dotaći nekog, ali ne njegov razum, već njegovo srce i dušu?"pita se Helnvajn, koji na osnovu dugogodišnje izlagačke prakse dodaje -„ Delo je dovršeno tek u očima gledalaca."

Nije lako proniknuti u razvojni put motiva u radu ovog umetnika:

" Moj rad obradjuje teme sa kojima sam se borio od detinjstva.To su tajne koje sam nosio sa sobom, a koje su prokrvarile i na slike.Dok sam odrastao, zapitao sam se kakva je to istorija mojih roditelja, koji nisu bili nacisti, ali bila je tu istorija mnogih drugih naših sunarodnika, čije su ideje i delovanje doveli do holokausta.-„Šta je to?" Pitao sam se.." Pasivno ili aktivno-koliko zla čovek može da nanese drugom čoveku?" Kakve su to mračne tajne sa kojima svi oni žive? Koliko lud možeš postati, da bi uništavao sve koji su različiti do tebe?Niže vrste , kako su ih zvali. A onda se to pojavilo i u mojoj umetnosti."

„Zatim sam počeo da istražujem, istorije nasilja, sukcesije mučenja, izazivanja bola drugima, represije, izlivanje nasilja na slabije-na žene, na decu, i to sve tako traje do danas.Ove fenomene zla nisam nikada baš razumeo.

„Prirodno ili duhovno decu sagledavamo kao divnu i nevinu, jer šta može biti lepše ili čistije od jednog deteta? Prirodna reakcija bi bila da ih štitimo i čuvamo i da im pomažemo ali to se ne dešava. Umesto toga ,usmeravamo nasilje na ta bespomoćna bića. Imao sam prilike da pogledam veliki broj forenzičkih snimaka tela mrtve dece, koja su bila žrtve nasilja .To nikada nisam mogao da razumem.I posle dugog razmišljanja upustio sam se u slikanje. Na moje iznenadjenje, ljudi su bili šokirani ili potreseni, počeli da reaguju, neke je to sve pogodilo, postajali su neraspoloženi, plakali ili čak vikali…uglavnom, burne reakcije.To me je zbunilo. Jer, više nego ikad u istoriji suočavamo se sa tako mnogo grafički prikazanog nasilja kroz medije. Pomislili bismo da u ljudi postali neosetljivi posle horor videa i specijalnih efekata koje stalno gledaju, te da se jedno ulje na platnu ne može takmičiti sa tim bez obzira kako realistično bilo naslikano.Verujem da je u umetničkom delu namera najavažnija,taj nematerijalni deo dela. Kada danas pomenemo jedno delo Remabranta Van Rijna, na primer – ono je samo stari namaz pigmenta na prastarom platnu u jednom običnom ramu od drveta.Pa šta je onda to što ih tera da potroše milione dolara na ovo sve? Zapravo ne znam i za mene je to misterija.. Nešto što je u suštini bezvredno.Šta je onda to što uzbudjuje ljude i čini da oni smatraju ovo delo toliko značajnim? To nije nešto materijalno, već namera umetnika."

Pored Albertine, Helnvajn je održao samostalne izložbe u Muzeju moderne umetnosti u Strazburu, Jelisejskom muzeju u Lozani, Ruskom državnom muzeju u Sankt Peterburgu, Kalifornijskoj palati Legije časti u San Francisku, Zemaljskom muzeju Rajnske oblasti u Bonu, kao i mnogim drugim galerijama i muzejima, a učestvovao je i u brojnim grupnim izložbama širom sveta.

Komentarišući veliku kompoziciju "Epifanija", Halnvajn ističe da već dve hiljade godina umetnici prikazuju specifične religijske scene, a jedna od stvari koja se u prikazivanju uvek menjala je bila moda, tj.kako su ljudi zapravo izgledali i kako su se nosili. "Svako od umetnika prikazao je ove biblijske motive u duhu svog vremena i kako ih on zamišlja. Tako sam posle dugog razmišljanja, modernu verziju Madone sa detetom okružio grupom nacističkih oficira.Što se mene tiče, u naše vreme, ovo izgleda kao logičan zaključak, jer, takvi likovi i prizori toliku su prisutni u našoj stvarnosti da im je bilo mesto i na platnu.Većina ljudi može prepoznati ove uniforme i oznake na njima i razumeti da je Madona sa detetom u velikoj opasnosti", kaže Helnvajn tumačeći ovu sliku.

Govoreći o svojim životnim uverenjima i stavovima, umetnik dodaje:

„Za mene lično najvažnija stvar je nezavisnost i sloboda ,a to je na ovoj planeti sve teže i teže.Kod svakog od nas, od detinjstva postoje autoriteti koji pokušavaju da nam ukažu na to šta smemo , a šta ne smemo.Ali, ja recimo, ne želim kontrolu, želim slobodu, jer smatram da nisam opasan. Treba opomenuti da se krećemo ka društvu totalne kontrole -šta god su u istoriji predvidjali Džordž Orvel i Oldous Haksli , realnost u svetu danas je još mnogo gora i biće još gora. Tendencija da se ljudi potpuno kontrolišu, počevši od aerodroma kad kreću na neko putovanje, gde se svi putnici posmatraju kao teroristi i plaćene ubice, iako u 99,99% slučajeva oni to nisu. Zato, kada razgovaram sa mojim unucima, uvek im preporučujem da ne veruju nikome – ni medijima, ni državama,već da sami traže istinu, donose svoje zaključke. Svako kome se istina saopštava mora da sumnja u nju "posebno ističe Helnvajn i zaključuje:

"Verovatno je najbolje da svaki umetnik takodje počne da sumnja u sve što mu se kaže i da na taj način pristupa svom umetničkom radu. Tako će se i održati i nužan sukob koji umetnik mora da ima sa „srednjom klasom"ili onim što se naziva „javno mnjenje".

Izložba će biti otvorena svakog dana od 12 do 20 časova, osim utorkom, do 18. januara 2016. godine.

Nazad na vrh

Читај даље („Студио Б“)

Facebook коментари

Пошаљите коментар