Кад би се некад у Београду у старом чаршијском жаргону за неког рекло да ‘продаје амреле’, то је значило да он гледа своја посла и да се не обазире ни на шта око себе, па ма како то иначе било драматично и занимљиво! ‘Продавати амреле’ понекад је значило и ‘правити се луд’ и на енергичан начин одбијати свако мешање у ствар која вас се не тиче и која од вас не зависи, нарочито ако би ваше мешање у ту ствар могло да вам донесе непријатности или неку штету.

Према томе, ‘продавати амреле’ је у београдском жаргону значило изузети се од свих збивања око себе и чувати своју кожу. Кад би се за некога рекло да је познат као ‘стари амрелџија’, то је обележавало човека који се боји да искаже своје мишљење и који бежи од сваког ‘опасног разговора’.

Где је порекло овога појма? Објективно посматрано, порекло му је у страху да се човек никоме не замери, а нарочито да се својом критиком не замери властима, а везано је за Мошу Аврама Мацу, некадашњег београдског амрелџију.

Крајем претпрошлог и почетком прошлог, двадесетог века, у Србији је било веома конфузно политичко стање. Полиција је имала пуне руке посла с најразличитијим доставама на рачун оних који су били против владе и краљева Милана и Александра. Она је, вечито начуљених ушију, пазила на сваку изговорену реч и кажњавала сваког ко би се усудио да дигне глас против владе. Постојале су формуле, као што су ‘проношење лажних вести’, ‘опорочавање власти’, ‘ширење узнемирујућих гласова’ и томе слично, па је неко и за само једну реч могао да се нађе у затвору. Зато су се људи мудро уздржавали од тога да критикују власт, али је било провокатора који би пришли човеку и почели да кукају: ‘Ово је пропаст! Ово нема нигде у свету! Држава мора да пропадне! Видиш ли шта се ради? Чему то води? Има ли ико грађанске свести и храбрости? Зашто се нико не бори против доктора Владана и његове банде? Који обрстише сву народну имовину’… Ако би се ухватио на тај ‘лепак’ па и сам ударио у грдњу, грађанин је могао да буде потказан као ‘опасан бунџија’ и да изложи себе разним непријатностима, а ако би ћутао, сматран је за кукавицу. А кад су се ствари већ тако постављале, за многе је избор одмах био готов: више су волели да гледају и кроз прсте неголи кроз решетке, па су стога ‘продавали амреле’.

У то време у Београду је живео један Јеврејин који се звао Моша Аврам Маца. Он је био из Ниша и сматрао је себе за ‘Србина Мојсијеве вере’. Желео је да важи као исправан Србин и српски грађанин, па је на разне начине и наглашавао своје Српство. У Београду је имао велику радионицу амрела коју је назвао ‘Прва српска фабрика амрела’. Израђивао је све врсте амрела, почевши од најобичнијих до оних великих који се разапињу пред кафанама, или које вуку са собом геометри. Лиферовао је женске сунцобране у свим бојама, па чак и оне ‘свадбене’, који су били од беле чипке. Правио је и плаве сељачке амреле, оне са јаким штапом – да би могли послужити и за евентуално обрачунавање, а имао је на лагеру и ‘поповске’ кишобране, који су стварно могли да заштите од кише. Нарочито је препоручивао своје сунцо-кишобране, који су били бели док се не поквасе, а црни чим се отворе на киши. Не треба заборавити да су све до 1914. године попови, старија и пунија господа као и многи који су се бојали срчане капи носили сунцобране, јер су им то и лекари препоручивали као предохрану од сунчанице и нервних замора од жеге.

Најзад, Маца је израђивао и ‘пердета’, односно штитове од платна који су разапињани пред кафанама да се лети прави ‘лад’.

Осим тога, Маца је био и врло велики рекламер. Штампао је плакате на којима је писало: ‘Амрели штите човека од влаге и назеба, они чувају одело и сам углед човека, јер нико не изгледа добро кад покисне; најзад, сваки Србин и домаћин човек треба да носи амрел да не би изгледао као адраповац!’ Поред тога, Маца је кафеџијама и берберима у целој Србији поклањао урамљене слике које су представљале сцене из ‘Фигара’ или ‘Ромеа и Јулије ‘, или насликане корпе са цвећем и мачићима, историјске сцене и томе слично, на којима је при дну писало: ‘Прва српска фабрика амрела Маца’. Укратко, био је човек организатор, а уједно и велики пионир индустрије кишобрана у земљи. Његов је принцип био да ‘човек може ићи и без доњег рубља, јер се то не види, али не и без амрела, јер се то види’.

Маца је био човек средњег раста и веома угледне спољашњости. Сваки дан је одлазио на кафу у ‘Гранд хотел’, где су се скупљали београдски напредњаци, а у својој радњи примао је на разговор и кафу разне чиновнике, књижевнике и уметнике, јер је био врло дружељубив човек. Веома бистар, он је био и човек од срца, али је волео да и онда кад чини поклоне, остане у оквиру свог заната. Ако би матурирао син неког његовог пријатеља, Маца му је слао на поклон штап и амрел; ако је нека глумица славила јубилеј, Маца јој је подносио на дар кокетни сунцобран; ако је изабран нови митрополит, Маца му је честитао кишобраном са дршком од слоноваче, и то увек у име ‘Прве српске фабрике амрела’, тако да дарежљиви гест не изгуби карактер рекламе.

Због набавке робе за своју фабрику, Маца је често путовао по иностранству да тамо купује свилу, штапове, гвоздене шипке и дршке за своје амреле. Чим би дошао у Беч или Берлин, окружили би га синови његових пријатеља, студенти, и он би их почастио, па би онда ћаскали о свему и свачему, али је Маца увек мудро избегавао да говори о политици. Тако се он некако нашао у Минхену после Ивандањског атентата на краља Милана. Тај атентат је и до данас остао нерасветљен. Ишло се чак дотле да се тврдило да је Александар, по наговору своје љубавнице Драге Машин, хтео да смакне свог оца. А неки су чак претпостављали да је краљ Милан сам организовао тај атентат на себе да би постигао неке своје политичке циљеве. У сваком случају, хапшења је било напретек, а најконтрадикторније изјаве падале су као киша. Краљ Милан је тражио Пашићеву главу, и Аустрија га је морала спасавати; Пашић је на суђењу дао неку смушену изјаву ‘покајања’, о којој је радикалска новосадска ‘Застава’ писала као о ‘бунцању’ једног човека коме се у затвору помрачио ум. Радикали су се поцепали. Атмосфера је била више него згуснута.

Маца је исто тако ‘продавао амрели’ и кад се краљ Александар 1900. године венчао с краљицом Драгом, а кажу да је и 29. маја 1903, кад је дошао у ‘Гранд хотел’ на кафу па га стари оберкелнер дочекао с питањем: ‘Шта се ово зби, ћир Мошо?’ – одурно одговорио: ‘Ја продајем амрели! Ја сам Моша Аврам Маца, Прва српска фабрика од амрели! Ја немам никакви вези со завере!’

Вајар Ђока Јовановић је овековечио лик овог занимљивог човека, и он се налази, изливен у бронзи, на његовом надгробном споменику.

Милан Јовановић Стојимировић

Facebook коментари

Пошаљите коментар