Београд има безброј ходника под земљом, који спајају један са другим делове града, или су добоко завучени у подземље, а сазнање о њима и о правцима којима се простиру многим житељима овог града представљало би потпуну сензацију. Поготово онима који свакодневно корачају њиховим трасама или непосредно поред њих, а да у њима не постоји ни слутња да је тако.

Тако, само неколико стотина метара изнад Шумарског факултета у Београду, у Улици кнеза Вишеслава данас постоји низ вишеспратница које ни по чему не одају некадашњу војну важност ове коте.

У време док је трајао Други светски рат, ту је направљено неколико необично важних подземних објеката, који су Немцима уливали сигурност, али не без разлога, јер су са тог места могли да контролишу велики део тада важних стратешких прилаза граду.

Силазак и мрак

Данас многи пролазе тим пределом не знајући шта крије. И заиста, само обичан метални поклопац на врху улазног дела и не обећава да скрива нешто много значајније од обичног улаза у канализациону или водоводну мрежу. Можда пажњу привлачи једино метална купола, која се налази на благом узвишењу, око два метра удаљена од шахта, али она је данас само место где се докони пролазник наслони када везује пертлу, или се деца баш ту заиграју, ударајући у метални обод који интересантно одзвања. Сада нико и не слути да је баш то било смртоносно митраљеско гнездо. То је ливена гвоздена пушкарница, са очуваним изгледом из тог времена, коју је, додуше, почео да прекрива слој маховине, па је тако ненамерно остала забашурена.

Када се подигне поклопац шахта, отвара се мрачан тунел у који смо се спустили мердевинама укопаним у бетон, око три метра у дубину, и ту се тек види умешност немачких градитеља, који су овај простор врло спретно пројектовали. Одмах по силаску, низ десетак пречага које су уграђене у зид, улази се у ходник, којем претходи двадесетак степеника.

Ту се назире и други, резервни излаз, сасвим логичан када се ради ратни подземни објекат. Уз подземне пролазе, којима смо наставили пут, и који су дугачки више од 400 метара, налазе се минијатурни канали, чији задатак је био да спроводе воду у сливнике. То је била она вода за коју се очекивало да би лако могла да настане у подземљу због кондензације коју нужно изазива боравак великог броја људи. Очигледно је да су пројектанти о свему мислили.

Ходници су спајали делове ове подземне инсталације са посебно намењеним делом за посаду, о чијем се смештају такође посебно водило рачуна. У проширеном делу чекали су их посебни, расклапајући кревети, обешени о зидове. Они су се лако подизали и спуштали, отварајући на тај начин додатни простор, уколико би био неопходан. На излазу ка површини налазиле су се и по две топовске и митраљеске куле, до којих се прилазило са лакоћом, у шта смо се и сами брзо уверили, пењући се остацима зарђалих, али и данас јаких металних мердевина. Сада су отвори који су некада чинили топовска гнезда затрпани каменом и запушени, иако би можда и сада можда могли да имају неку другачију сврху осим да зјапе заборављени у мраку.

Копија утврђења

Цео овај систем подземних ходника из Другог светског рата можда нам не би привлачио толику пажњу, да нисмо знали да има „близанца”, којег су Немци направили са истом наменом да контролишу важне стратешке прилазе Сави. И то поред најелитнијег чукаричког стамбеног комплекса, као и уз сам стадион фудбалског клуба који носи име овог дела града. Са том разликом што у време када је овај подземни бункер био рађен, вероватно нико није ни слутио да ће београдска варош на овом месту имати толико велике и важне стамбене зграде.

Тако је испод стадиона фудбалског клуба „Чукарички” по свему судећи, остао део готово истог сплета ходника који су повезивали важне немачке подземне инсталације. Улази у ова места којима се сигурно служио Вермахт, налазе се тик уз кошаркашки терен, непосредно уз фудбалски стадион. Радозналац ће их лако пронаћи, а када би посматрач данас погледао у правцу Саве, замишљајући да нема нових зграда које су настале знатно после Другог светског рата, лако би закључио да је ово место било стратешки изванредно и да је било изузетно умешно изабрано за позицију одакле би се са лакоћом контролисао свако ко покуша реком да приђе утврђеном граду.

Недићево склониште

Ђенерал Милан Недић је у сумрак истог рата заповедио изградњу великог склоништа за потребе становника овог дела града, и радови су били завршени у року. Моћно подземно склониште било је велико неколико стотина квадратних метара, и довољно безбедно за ондашње становике овог дела града.

Међутим, деведесетих година прошлог века, решено је да се у име нових идеја у обликовању престонце, градске власти одрекну овог подземног простора. Тако је огромно склониште једноставно зазидано, без обзира на протесте виђенијих урбаниста, који су имали безброј идеја како склониште сачувати.

Facebook коментари

Пошаљите коментар