Београд је „рођен” на Калемегдану, ту је увек започињало и окончавало се оно што је уобличавало битисање његових становника. Ми смо обишли део његових подземних одаја, једном давно направљених са потпуно другачијом наменом него што је то данас.

Зато смо посебно били радознали обилазећи некадашњи велики барутни магацин „Пећине”, какав је пун назив места које се данас једноставно зове „Барутана”, као и депое испод Војног музеја.

Калемегдан је и данас препун остатака некадашњих складишта и пролаза који су давно повезивали зидине и бастионе, али који су сада добили тужну намену, па се ту скривају бескућници, довољно срећни због чињенице да нису под ведрим небом.

Ипак, највећи подземни простор испод Калемегдана је „Барутана”. Састоји се од огромног ходника који повезује две велике пећине.

Клесане поруке

Један од разлога што су Аустријанци победили Турке у великој бици за Београд 1717. године је била експлозија турске муниције, која је била недовољно заштићена и коју је запалио један аустријски пројектил. Барут се налазио у једној од зграда у доњем калемегданском граду, а силина експлозије је разорила и део одбрамбених бедема, знатно олакшавајући посао надирућим Аустријанцима.

Зато је један од првих послова које су себи победници дали у задатак био да направе сигурно место где ће се убудуће чувати барут, и радови почињу 1718, а трају наредне три године.

tvrdjava-01Тако су настале ове велике вештачке пећине, које су, како кажу стручњаци, уклесане у стену. Састоје се од ходника дугачког 41 метар, чија је ширина 2,7 метара, и две пећине, димензија 19,5 са 17,5, односно 17,4 са 17,2 метра. Дебљина зидова је између четири и пет метара, а изнад сводова ових сала налази се дебео слој земље чији је задатак био да ублажи евентуалне ударе.

Унутар ходника који спаја ове две велике подземне хале, некадашња складишта, поређани су саркофази пронађени на остацима некадашњег гробља у Београду. Односно, биће да је паметније рећи Сингидунуму, јер су они свој живот живели у оном, а не овом граду. Данас су ти саркофази направљени углавном од ташмајданског камена празни. У првој пећини налази се лапи- даријум, место где се налазе надгробне плоче, многе од њих изузетно очуване, на којима су и сада јасно читљива имена покојника и последње поруке које су на њима исклесали њихови савременици.

Није на нама да судимо да ли је место овим споменицима у клубу где се слуша гласна музика, али макар из пијетета према онима који су ту вековима коначили, ваљда би био ред да камене гробне кутије не служе као места на која би се наслањале барске столице и на њима држале чаше са пићем.

Али, као да је то једина београдска нелогичност…

Врата прошлости

Током прошлих деценија у Београду је постојала једна посебна, свечана церемонија, када је отац сину давао прве знаке да га уважава као будућег мушкарца. То је био одлазак у Војни музеј на Калемегдану. Међу сабље, заставе, пушке и остало знамење старих ратника.

Калемегдански музеј је по много чему специфичан и посебан. Убиствене направе које су испред њега изложене на отвореном, говоре о томе колике је људских живота уложено да би оне оправдале своје постојање. Ту, поред експоната који су пред посетиоцима у свако доба године, и по снегу и и на летњем сунцу, „скрива” се још једно значајно место, а то је сама унутрашњост калемегданских казамата. То су стотине квадратних метара подземног простора које тренутно деле депои Војног музеја, са једне стране, и свлачионице калемегданских кошаркаша, са друге.

Врата која воде унутар зидина затворена су за посетиоце, па радознали посматрачи могу да виде само експонате изложене напољу. Љубазношћу људи из Војног музеја ми смо могли да обиђемо и овај простор, који је кроз историју често мењао намену. Ту су биле и коњушњице, тамнице, склоништа и складишта…Испод тог дела тврђаве, који претходи Стамбол-капији и Сахат-кули, налази се по осам просторија са сваке стране, гледано са дрвеног моста који води до њих. Оне најудаљеније од улаза у тај део тврђаве „продужене” су тако да њихове додатне одаје дубоко задиру у бочне бедеме, односно окружују са једне стране кошаркашке терене, а са друге само подножје музеја. Сада у делу који припада Војном музеју нема много експоната, али један привлачи посебну пажњу…

Када смо видели мотор који се налазио на фотографијама из свих уџбеника историје који су описивали 27. март 1941. године, осећали смо се као да смо пронашли свој лични „времеплов”. Исти мотоцикл са приколицом, на којем се налазио човек са заставом у руци, и сада постоји. Налази се у депоима музеја, а стручњаци ове куће пожртвовано се труде да пронађу све делове који недостају, па да машина буде потпуно иста, као што је изгледала пре безмало 60 година, у сумрак Другог светског рата.

Не улазећи ко је стајао иза овог важног историјског догађаја, који је увукао и Југославију у највећи ратни сукоб у историји, имали смо прелеп осећај да смо дотакли прошлост саму…

Facebook коментари

Пошаљите коментар