„Тамо где си ти, једном сам био ја, а овде где сам ја, једном ћеш бити ти” епитаф са једног надгробног споменика у Земуну.

У Београду је сахрањено знатно више људи него што је оних, који данас ходају плочницима двомилионске престонице. Били су најразличитијег порекла и нација, па некада изгледа као да је овај град током прошлости био јединствена врста скитнице. Луталица, који је осуђен да стоји на свом месту, а да сви долазе к њему. И да, тако безбројни, у њему и остану.

Многи модерни Београђани углавном не знају где се све налазе гробља у њиховом граду. Додуше, да би научили ту лекцију требало би им доста времена. Па ипак, макар историје ради, када обилазе централне делове метрополе, требало би да знају да готово не постоји део који некада током прошлости није био гробље. Макар оно остало из времена Сингидунума, Угарске, Турске, аустријске царевине, или ту почива некадашњи српски живаљ, београдски Јевреји, Јермени, Грци, жртве које је покосила куга, тајна гробља из не тако давних ратова, на брзину покопани ратници…

Батал џамија

Гробља су се простирала од самог Калемегдана, дуж централних делова града, на скоро сваком месту данашњег урбаног београдског језгра. Једна од римских некропола била је у данашњој улици Тадеуша Кошћушка, а једна од већих простирала се од Трга Републике дуж падина Дорћола. Вечна коначишта оног времена нису била у потпуности налик данашњим, комуналним гробљима, већ су чешће била постављана поред путева.

О величини гробља на коме су почивали становници Сингидунума кроз више векова говори и податак да су саркофази пронађени и у Улици мајке Јевросиме, као и дуж Палмотићеве улице. Зна се да је римско гробље било и између Народног, и позоришта „Бошко Буха” на Тргу Републике.

У Заводу за заштиту споменика лако је сазнати оно што не спада у опште образовање Београђана, и што нам је објаснио археолог Зоран Симић: „Такозвана Југоисточна некропола Сингидунума огромна је, и просторе се од данашњег Трга Републике и дуж Булевара револуције и досеже готово до самог Малог Мокрог Луга. Гробови су распоређени са обе стране Булевара, а највећа концентрација им је у простору од садашњег Теразијског тунела и Нушићеве улице, па према Вуковом споменику, делом који ограничавају Улица Пролетерских бригада и доње ивице Ташмајдана.”

Турци су имали гробље на месту данашњег Студентског трга, али и око сваке од џамија, којих је, током њихове владавине градом било више од 70. Тако је вероватно да је ово гробље, у садашњем Студентском парку било најпознатије, али је огромно било и оно код Батал џамије, која се налазила на месту данашње Савезне скупштине. Пошто је ово била највећа џамија, сагласно томе било је и гробље, које се простирало од данашњег улаза у Булевар револуције, код Главне поште и Ташмајдана, а досезало је све до места где се сада налази зграда Дома синдиката.

Нешто ниже од овог дела, у правцу према дунавској обали, у околини Ташмајдана постојало је јеврејско гробље, отприлике на углу Далматинске и Таковске улице, преко пута Рударско геолошког факултета. Нешто ниже одатле, такође су постојали гробови, овог пута опет прекривени турским, муслиманским мезарима.

Знаменити срби

Када смо већ поменули плато испред Савезне скупштине, у време аустријске владавине градом, у 18. веку, од 1717. до 1739. године на том месту се налазило још једно, за историју важно здање војна болница. Била је у близини данашњег Пионирског парка и поред ње се налазило, шта друго него гробље. Ово, тзв. Немачко војно гробље, житељи ондашњег Београда умели су једноставно да зову и „болничким”.

Међу најстаријим српским гробљима је оно које је још 1688. године забележио историчар Гумп, а које се налазило у близини данашњег Зеленог венца. Захвалтало је и део Улице Маршала Бирјузова. После тога се сели на место где су још дуго почивали Београђани.

Наиме, данас сви знају где се, у Рузвелтовој улици налази Ново гробље, али они, млађи Београђани углавном не знају где се онда налазило „старо”, ако је ово „ново”.

А то, старо гробље простирало се на једном од данашњих најпопуларнијих шеталишта, у садашњем Ташмајданском парку. И сада се уз зграду Сеизмолошког завода могу наћи остаци некадашњих надгробних плоча ондашњих Београђана.

Када је 1882. године донесена одлука да се гробље пресели на данашње место, варошани су бурно протестовали, жалећи се да ће покојници морати на „далеку периферију”, али градске власти су биле одлучне. Међутим, како је сеоба обављена, и колико ревносно су пресељени земни остаци оних који су почивали ту, говоре историјска сведочанства, да су се и тада Срби неретко врло лоше односили према гробљима, да су ова била запуштена, а није било чудо да заједно са гробарима каменоресци украду плочу, па је прераде за другог покојника. Ипак, остаје чињеница да су великани српске историје, који су некада почивали на Старом гробљу, пресељени. Међу њима Илија Коларац, Миша Анастасијевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Јоаким Вујић, Ђура Јакшић…

Белег центуриона

У подруму куће у Симиној улици, коју је некада саградио српски министар финансија Лаза Пачу, и данас постоји гроб римског центуриона.

Како нам је објаснио Пачуов наследник Александар Влашкалин, археолози су дали свој суд о аутентичности ове надгробне плоче, једно се не зна да ли је центурион могао да ужива и у благодетима старости или је млад напустио и свој Сингидунум и овај свет.

Влашкалинова кућа је на гробу, а његови пријатељи шармантно кажу како добронамерни домаћин уредно пред спавање пожели центуриону лаку ноћ.

Али, зар то није судбина свих Београђана?

Facebook коментари

Пошаљите коментар