Многи грађевинари који у срцу Београда почињу са остварењем различитих урбанистичких идеја бивају ометени на самом почетку. И тада су узалудни вапаји финансијера или пројектаната да радови морају бити окончани у року. Разлози да тако не буде су или остаци некадашњих, давно заборављених грађевина, или опет, подземне воде.

Тако се догађало да у околини Цветкове пијаце, или поред Славије или Булевара револуције, још док копају темеље, радници улете у подземне тунеле у којима тече вода, а многа здања која су данас обележја овог града направљена су над водотоцима. Боље је редом.

Најстарији водовод је до данашњег Калемегдана доводио воду из Малог Мокрог Луга. Целу његову путању направили су Римљани, и све се догађало пре безмало две хиљаде година, 85. године нове ере. Канал је био висок од 140 до 160 сантиметара, на дну су му биле полегнуте керамичке цеви кроз које је текла вода, а били су остављени посебни отвори да би у тунел озидан опеком могли да уђу мајстори и отклоне евентуални квар.

Канал је дуго постојао и чак је било забележено да је тек изградњом Београда између 1860 и 1870. године пресечен на самом почетку данашњег Булевара револуције, у близини Ташмајдана. И тада је још овај водовод снабдевао Фишеклијску чаршију и делимично двор, а садашњи Пионирски парк.

miris-starog-rima

Сплет ходника

Жељни да пронађемо остатке римског водовода и видимо како његови остаци данас изгледају, упутили смо се трасом коју су некада давно описали наши претходници. Када смо се обраћали становницима у околини Цветкове пијаце често смо слушали како постоји неки чудан ходник, саграђен од изузетно тврдог материјала, на који су наилазили многи у комшилуку.

И, заиста, ускоро смо упознали Зорана Лекића, власника куће која се налази на раскршћу улица Паје Јовановића и Светог Климентија. Испод темеља се налази тунел који газда није хтео да зазида, иако је његовој породици правио силне муке када су започели градњу. Наиме, зид је био врашки тврд, а разлог је што су Римљани за зидање, односно везивање опеке користили, поред осталог, и негашени креч, који још дуго „ради”, и чини свод екстремно тврдим.

Данас је остао део тунела дугачак око 20 метара, а на његовом крају се већ осећа недостатак ваздуха. Свод је озидан типичном римском опеком, која је висока око четири сантиметра, да би јој једна страница била око 15, а најдужа између 30 и 40 сантиметара.

Удахнули смо мирис старог Рима који је оставио трагове дубоко испод града. Свако ко је овде живео умео је да цени воду. Тек данас, када разговарате са стручњацима „Београдског водовода”, видите да није баш увек тако, и да смо ми, последњи владари града, прекршили то свето правило…

Београд је град који живи на подземним водама, има безброј извора, река и речица чији водотокови су сада углавном спроведени у канализацију. Данашњим најважнијим улицама града некада су текле реке, па је тако са Немањином, Кумодрашком, Римском… Да смо послушали идеје инжењера Михајла Лујановића, једног од најцењенијих експерата „Водовода”, данас сва та вода не би била недоступна житељима престонице, већ смо могли да будемо, попут Цириха, варош са неколико стотина фонтана из којих тече чиста, изворска вода.

Управник у чамцу

Све капиталне грађевине у срцу града су „лађе” на подземним водама. Исте муке имали су грађевинци који су правили Хотел „Москву”, као и они који су копали темеље Палате „Албанија”. Грдно су се намучили и градитељи „Славије”, као и „Парка”. Када је грађена „Београђанка” десетак јаких извора 80 спроведено је у канализацију, а када је покушао да „спасе” Позориште на Теразијама од набујалих подземних вода, управник Светислав Буле Гонцић одржао је конференцију за штампу у чамцу.

Када смо обилазили подземне објекте испод Ташмајдана бацили смо камен кроз један од бројних отвора и после неколико секунди чули како је пао у воду, док је остала забележена и анегдота приликом реконструкције ресторана у здању Савезне скупштине, када се отворио пут у који је такође бачен камен који је после дугог путовања такође пао у воду.

Историчари бележе и велику панику која је захватила Београђане у предратно време када је била грађена „Албанија”, тада највиша зграда на Балкану, чији су радови били заустављени због обиља подземних вода на које су копачи налетели.

„Албанија ће се срушити…” кружило је градом, а остале су запамћене и анегдоте да су многи у широком луку заобилазили градилиште, у страху да се на њих не обруши зграда. Ипак, грађевинци су добро одрадили посао, па чак ни немачке и савезничке бомбе којима су покушали 1944. да сруше ову зграду, у чијем подземљу су се налазиле просторије у којима су се скривали немачки официри, нису успели да јој науде.

Тек шездесетих година поново почињу урбанистичке муке у овом делу града, јер када су отпочети радови на копању подземног пролаза, поново наступа невоља и опет су „кривац” подземне воде. Експерти „Водовода” затворили су све вентиле у околини, међутим, постало је јасно да покуљала вода није из водовода, иако је била веома обилна. Тада су наишли на тунел пречника око једног метра из којег је вода куљала. Нису имали времена да га темељније испитају, рокови за завршетак радова били су неумитни. Забетонирали су га, на тај начин обезбедивши градилиште, али куда је после сва та вода отишла, нико ни данас не зна…

Мокролушка река

Једна од некада највећих река била је Мокролушка река која се сливала од Малог Мокрог Лука ка данашњем Мостару. Зато је ова долина, којом пролази аутопут Београд Ниш и данас пуна подземних вода. У послератном периоду овде је направљен огроман колектор, димензија 5,5 са 5,5 метара, па данас та река тече дословце испод аутопута и улива се у Саву код Мостарске петље.

Facebook коментари

Пошаљите коментар