Када је филмски геније Алфред Хичкок обилазио Београд 1964. године посебно задовољство, како је објаснио домаћинима и радозналим новинарима, представљала му је посета Римском бунару на Калемегдану. Познати режисер тада је изјавио како је „такав амбијент за њега одувек представљао праву посластицу”. А није тајна шта је за њега била „посластица”.

Њух великог филмског мага ни овог пута није омануо, јер је ово место по много чему сачињено од необичне, и у најмању руку чудне и сурове историје.

Онај ко макар мало жели да осети необичне и хладне ветрове који струје из подземља престонице, свакако би требало да се спусти низ 212 степеника до нивоа воде, неколико десетина метара под земљом. Степениште се састоји од два спирална ходника, обавијена и уплетена низ бунарски цилиндар, од којих се једним силази, а другим пење назад, ка излазу из бунара.

Данас су на улазу велика метална врата иза којих прво постоји ходник дугачак око двадесет метара, који води ка бунарском окну, опкољеном сигурносном металном оградом. У монографији „Београдски водовод” стручњаци су прецизно записали да је бунар „укупне дубине 60,15, а пречника 3,40 метара. Тако је до дубине 53,15, где се сужава на пречник од два метра.

Судбина 37 завереника

Званично, изградњу бунара окончали су Аустријанци током владавине Београдом између 1717. и 1739. године, када су знатно изменили лице тадашње турске касабе. Бунар је завршен 1731. године, а по неким тумачењима име „Римски” добио је по аустријској амбицији да буду настављачи Римског царства.

Rimski-bunarДруги, опет, подсећају да је још пре две хиљаде година на месту данашњег Калемегдана постојала римска тврђава Каструм, до које су владари Сингидунума спровели воду чак из мокролушких извора. Будући да су Римљани били и искусни стратези и вешти неимари, било је логично да покушају да ископају бунар, како би посада била снабдевена водом у случају опсаде, када је непријатељ могао да пресече водовод, а војнике остави жедне.

Претпоставке су да се још тада почело са копањем на месту данашњег бунара, али да су различити владари градом, без обзира на то колико труда улагали да се најзад докопају воде, остајали пред незавршеним, тамним цилиндром, потпуно сувим на дну. Чак су, разочарани, покушали да се докопају речне, савске воде, па су после педесетак метара кренули да копају тунел у страну, према Сави, али тврдоћа подлоге их је и у томе спречила већ после два метра.

Многи историчари касније помињу да је бунар служио као силос за жито, а неко време и као тамница. Тамо су се десиле и неке од најсуровијих егзекуција које Београд памти…

Како бележи историчар Маринко Пауновић, 1494. године, у време када је овај град био најважније угарско, али и хришћанско упориште према Турској, одиграла се завера у којој су хришћани за велики новац хтели да препусте град Азијатима. Тада је у последњем тренутку за заверу чуо војсковођа Павле Кињижи, који је спречио заверу, отерао Турке већ са бедема, а онда решио да се освети завереницима.

Преки суд им је брзо пресудио, и свих 37 завереника конопцима је било спуштено на тада суво дно Римског бунара. Тамо су били остављени да изгладне док им се ум није помрачио, а онда су им били бачени ножеви да се међусобно поубијају и прождеру. Тако је било све док и последњи није издахнуо у највећим мукама.

Шта су нашли рониоци

Каснија историја бележи да је у овом бунару било још много жртава. На дан крунисања Милана Обреновића 1882. године, на њега су неуспело покушале атентат Јелена Илка Марковић и Лена Книћанин. Обе су биле ухапшене, а ускоро је Илка Марковић пронађена у затворској ћелији угушена пешкиром, док је Лена Книћанин затворена у Римски бунар. Тамо је ускоро пронађена мртва, заједно са убијеним војником чији је задатак био да је чува.

Познати филмски режисер Душан Макавејев касније снима познати филм „Љубавни случај поштанске службенице”, инспирисан познатим догађајем, када је човек решио да се одрекне љубавнице. Тада је одвео да се прошетају поред бунара, и бацио је у 50 метра дубок бездан. Злочинац вероватно никада не би био пронађен, да у њиговом џепу није пронађна трамвајска карта са истим серијским бројем који је имала и она која је била у џепу жртве.

Истраживања дна Римског бунара водила је пре Другог светског рата и Војска Краљевине Југославије и Управа водовода, када бележе да је испод дна велики слој шљунка испод кога извире вода. Предања кажу и да су Немци по окупацији истраживали дно бунара, и да чак два „човека жабе” никада нису изронила из њега.

Тек, како нам је описао искусни спелеоронилац и велики ентузијаста Милутин Кепа Рудаковић, средином шездесетих година први пионири овог спорта почињу са истраживањем подземног Београда и тада роне на дно бунара. Тада су, према његовим сећањима, пронађена и два људска скелета, као и неколико животињских.

И то није чудо, јер је и злогласна ОЗНА неко време имала обичај да користи ово злослутно бунарско окно.

Нема пролаза

Ако желите да изнервирате београдске археологе, питајте их да ли је Римски бунар повезан тајним пролазом са Земуном, и Миленијумском кулом. Јер, то је једна од најчешће демантованих теза у историји модерног Београда.

Сви аргументи јасно говоре да тога није било, јер би таква траса за копаче била најтежа, не би могао да им се доводи ваздух, а надслој воде изнад самог ушћа на том месту је највећи и најтежи. Али, машта радозналих увек је била јача од демантија историчара.

Facebook коментари

Пошаљите коментар