Београд је једно од најнеобичнијих и најстаријих насеља у Европи. По старости се може мерити са најстаријим међу престоницама Старог континента, а у односу на његову несвакидашњу историју Берлин или Париз су прави „градови дечаци”.

Безбројни владари овог града остављали су својеврсне „потписе” испод њега, градећи подземне објекте, лагуме, бункере, склоништа, као и тајне пролазе од којих су многи и данас заборављени и скривени испод плочника престонице. Ово је био покушај да макар део од њих пронађемо и опишемо.

Наша експедиција, сачињена од спелеолога Клуба „Асак” са Природноматематичког факултета у Београду и експерата Јавног предузећа за склоништа, уз саветодавну помоћ стручњака Завода за заштиту споменика Београда тражила је начин да допре до свог корена у овом граду. Свесни да га ниједна биљка не види, онако затрпаног у слојевима земље испод ње, али да баш из њега црпе сву своју енергију, снагу и знање, јер то је њен најстарији део.

Уосталом, када се дрво одвоји од корена и не постаје друго него обичан балван.

Куле нису пушкарнице

Када се прелази Бранков мост са новобеоградске стране ка старом делу града, види се јединствена панорама Београда, закриљена Саборном црквом. Подземни простор испод овог „пејзажа”, од самог моста, па до Калемегдана, сакрива лагуме, у које се улази из Карађорђеве улице, а који су смештени испод једног од најлепших градских делова Косанчићевог венца. Лагуми су служили као склоништа током савезничког и немачког бомбардовања у Другом светском рату, а после их је прекрио вео тајни, или боље је рећи заборава.

Разлог је био тај што су лагуми били предвиђени да се у случају поновне ратне опасности у њих склањају културна и материјална добра. Периодично су их користиле неке фирме, а данас је већина или у рукама приватника, или су заборављени и запуштени.

Из Карађорђеве улице постоје прилази у 13 таквих лагума, чији се улази налазе иза некада два најважнија здања у граду. Једно здање је било некада раскошни хотел „Крагујевац”, тик уз Саву, а друго је била Ђумрукана, царинарница кроз коју су морали да прођу сви новопридошли у Београд. Пристаниште, које се налазило на месту данашње Капетаније, било је жила куцавица, јер је, пре него што је изграђена железница, речни саобраћај представљао једини контакт са светом. Тада је обала била на месту где данас пролазе трамвајске шине, да би тек тридесетих година двадесетог века Сава насипом била „одгурана” до места где и данас протиче.

Трговина се развијала управо тим путем, да би се транспортована роба складиштила, било је неопходно ископати лагуме, где је температура увек била константна. Постојали су тунели за вентилацију, који су повезивали отворе на Косанчићевом венцу са двадесетак метара дубоким лагумима. Пролазници који данас виде мале куле поред степеница које воде ка овом венцу мисле да су то остаци пушкарница још од турских времена, али то су управо отвори којима је ваздух спровођен дубоко у утробу земље, како се у магацинима не би скупљала буђ, па жито, намирнице и вино били су у простору који је увек имао исту температуру.

Сваки лагум има површину од неколико стотина квадратних метара, док највећи међу њима достиже и свих хиљаду. Тај је и најинтересантнији.

Енигма М. О. 1809.

У њему и данас постоји 17 огромних буради запремине 10 хектолитара, која ту чаме већ деценијама, јер их је напустила скопска фирма „Лозар”, која се овде некада бавила прометом и дистрибуцијом алкохолних пића. Бурад је ту унешена знатно раније, јер смо на једном од њих наишли на угравирану 1921. годину, што говори да је ово место било и предратни вински подрум. Истовремено, свако буре је било веће од улаза у ове велике подземне одаје. Тако је јасно да су уношена у деловима и да су тек онда склапана у овом подземном простору.

На зиду, уз сам улаз, види се и натпис „М. О. 1809”, а међу историчарима се разликују мишљења да ли су ово иницијали Милоша Обреновића, или можда Милана, књажевог брата. Он је био трговац и врло образован човек, а претпоставка је да га је у Букурешту убио Карађорђе, те исте, 1809. године. Тако можда и овај потпис у лагуму, наводно дело брата кнеза Милоша, подсећа на оправдање ондашњем владару за једно од најупечатљивијих кумоубистава у историји Србије.

Још један тајни натпис постоји у лагуму који се налази иза броја 33. Њега је, као својеврсно сведочанство оставио један ондашњи трговац који је написао: „Овај лагум ископан од Петра Николића иначе Петрића, винарског трговца 1873.”

Данас су ови лагуми, уосталом, као и цела Карађорђева улица, некада најпознатија и најлепша у Београду, углавном запуштени. Не улазећи у то да ли је управо овај део могао да представља неку врсту београдског Монмартра, остаје очигледно да су некада најлепша здања овог дела Београда, баш као и лагуми који се подвлаче под само срце престонице остали неважни за град који је од њих могао да направи и туристичку атракцију и праву благодет на задовољство својих житеља.

Џиновска пећина

Поред ових лагума, још једна пећина је крајње интересантна, налази се у самим обронцима Калемегдана, у Париској улици и данас је то модеран клуб „Андерграунд”. Велика је око 500 квадратних метара и у њој је Кустурица снимао истоимени филм. Неистражени део иза ове пећине данас је урушен, има два крака затрпана камењем, и постоји могућност да су туда Турци покушали да продру подземним путем, када су 1440. године опседали Београд. Тада су браниоци направили мину коју су запалили кад су копачи пришли, па се све обрушило на Турке.

Могуће је да се све одвијало у тајним коридорима иза овог клуба.

Facebook коментари

Пошаљите коментар