Подземље Земуна није ништа мање интересантно него оно, са друге стране реке. Напротив, често је бивало кудикамо занимљивије. Тамо су се Аустријанци задржали много дуже него у Београду, па су имали прилику да своје доктрине о изграњи, подземним објектима, али и њиховом међусобном повезивању покажу у пуном сјају.

Наша експедиција почела је у делу који данас Земунци зову Мухар, иако је званично име овог дела града Трг Бранка Радичевића. Назив је добио по кући трговца Ивана Мухара, чија кућа се налази поред завршетка Главне улице. Са једне стране овог места, гледано ка Дунаву, налази се Гардош и гробље на врху, док се са друге налази Ћуковац. Оба брега која окружују Мухар препуна су лагума, која задиру дубоко у утробу узвишења. Испод гардошког брда и гробља постоји неколико лагума, готово иза сваког броја на адреси у Улици Бранка Радичевића. Најдужи иде дубоко испод гробља и да је био дужи још неколико метара продро би на другу страну Гардоша, према Дунаву, одакле му „у сусрет” такође долазе велики лагуми. Овај, о којем причамо, дугачак је 96 метара.

Одмах преко пута налази се Ћуковац, који је такође препун ових подземних коридора, да би се слични објекти испод земље налазили и испод Калварије, али и даље, дуж целе Бежанијске косе. До краја 20. века у евиденцији Јавног предузећа за склоништа Србије у Земуну је остало забележено чак 73 велика лагума, а осам сличних подземних грађевина налази се на територији овог Београда.

Најпознатији и један од најчуднијих лагума је онај који се налази у Улици Василија Василијевића 10, испод најстарије куће у Земуну. Ово здање и данас многи зову „Бели медвед”, по кафани која се некада налазила у њему.

Зазидани ходници

Испод „Белог медведа” налази се подземни ходник, дугачак више од 20 метара. Са његове бочне стране улазило се у велики вински подрум, у коме су некадашњи бирташи чували вино. Да би рајски напитак био хладан, у време када фрижидери нису постојали, калфе су у зимско време тестерама секли лед са Дунава и полагали га на дно подрума. Прекривали би га сламом да би очували што нижу температуру, и у ову просторију су улазили само једном дневно, да наточе онолико вина колико процењују да ће им требати тог дана. Оваква места Земунци су звали „леденице”.

Међутим, сам завршетак ходника који је водио под Ћуковац напрасно је зазидан, другачијим материјалом него што је направљен сам ходник. Очигледно је да је неко напрасно прекинуо ток подземне грађевине, али зашто, данас је непознато.

Распитујући се међу старим Земунцима и историчарима овог дела града, дошли смо до две претпоставке. Прва, да су честе послератне инспекције „народне власти” приморавале трговце да залихе склоне далеко од очију контролора, а друга да су ови простори остали веома опасни још из доба Другог светског рата.

Сакривање робе није било ретко, и старији Земунци памте да су власници кафана умели да скривају бурад са вином у подруме, које би касније зазидали, или на нека друга тајна места. Опет, када су се Немци повлачили после губитка Београда, многе просторе су минирали. Тако постоји опасност да су иза неких, овако прекинутих подземних пролаза остале мине још из Другог светског рата, па насилно разваљивање оваквих зидова не би ни у ком случају било пожељно без експерата који би надгледали цео посао.

Тоне Ћуковац

Лагуми у овом делу града углавном су имали магацинску намену, мада су после Другог светског рата дуго били у евиденцији стручњака надлежних за склањање становништва у случају ратне опасности. Временом су изгубили ту сврху, јер је слој земље изнад њих био исувише танак за модерне бомбе, па су многа од ових подземних здања препуштена власницима кућа који су их сада присвојили и привели некој својој намени.

Колико је важно знати шта се крије испод подлоге где намеравате да зидате кућу, најбоље су осетили житељи који су сазидали стамбене зграде у окружењу три земунске улице: Угроновачке, Цетињске и С. Дукића.

Све се дешавало на Ћуковцу, где су послератни житељи почели нелегално да зидају куће, а да их нико није упозорио на опасност градње, односно да испод темеља новонасталих зграда постоји велики лагум, чија је површина била више од 450 квадратних метара. Будући да нису могли одмах да се прикључе на канализациону мрежу, правили су септичке јаме које су расквасиле подлогу, а око кућа се скупљала кишница која је такође утицала да тло постане нестабилно. Када је опасност озбиљно запретила, морало је да се реагује муњевито. Јер, куће су почеле да губе стабилност, фасаде су пуцале, а зидови постајали нестабилни.

Тако су градске власти 1988. године биле приморане да брзо интервенишу. Пошто се све дешавало тако да су тонуле куће у три улице, одлучено је да буду насуте огромне количине бетона у претходно направљене отворе на кровном делу лагума, како би тунел потпуно напунили и тако спречили даљу пропаст стамбених града. Кроз 23 бушотине наливане су тоне бетона, док „узбуркано” подземље најзад није постало стабилно, а овај необичан лагум заувек изгубљен.

Facebook коментари

Пошаљите коментар