Својеврсни водич кроз Београд – његову историју и његове до сада неоткривене тајне!

Београд је један од најчуднијих градова у Европи. Епитет чудан, није заслужио само зато што има несвакидашњу и заиста бурну историју, већ и зато што су његови житељи, веч по правилу недовољно упућени у прошлост и тајне свог града.

Посебан сегмент који оличава Београд јесу заборављени или непознати подземни објекти испод његове површине. Њихово порекло је веома разнолико и често су везани за безбројне ратове и ратнике који су прохујали овим просторима још од римских времена, док су неки, опет, имали економску намену. Међутим, посебно период после II светског рата донео је једну посебну „конспирацију”, односно потребу да све буде тајно, и да овакве подземне гра]евине не буду познате широј јавности. Тако је и знање о београдском „подземљу” добрим делом „прекомандовано” у заборав. Сада, када су дошла нека друга времена, из дубине Београда полако извиру његове раскошне тајне…

Фон Леров „потпис” на Ташмајдану

Ташмајдан је и данас велика тајна за житеље престонице, што због тога што саме ташмајданске печине нису свима доступне, што због тога што Београђани углавном не знају шта се све налазило у околини данашње Цркве светог Марка. Тако је свима добро познато да се Ново гробље налази у Рузвелтовој улици али мало Београђана, поготово младих, зна да се управо на простору данашњег ташмајданског шеталиста некада налазило „старо” гробље. Баш ту је до 1886. године почивала елита ондашње Србије. Ту су били сахрањени Илија Коларац, Сима Милутиновић Сарајлија као и Јосиф Панчић, и то у специјалном ковчегу направљеном управо од „његове” оморике. Поменуте 1886. године донесена је одлука да се направи Ново гробље што је значило да ће тадашње ташмајданско, бити управо тамо, измештено. Сеоба је, како је то кроз историју често било у Срба, обављена недоследно и трапаво, па су тако само великани свој нови мир нашли на парцелама Новог гробља, док је сиротиња, као и они без наследника, или они који су једноставно били заборављени, остали и даље да почивају испод данашњег шеталиста. За то, нажалост, има много доказа. Јесенас је током спровођења топловодне инсталације ка згради Сеизмолошког завода раскопана једна гробница, а и сада је у парку остала надгробна плоча да подсећа како је ту био упокојен извесни Сима, рођен 1873. а умро већ 1893. године. Слично је било и када је реконструисана водоводна инсталација испод ресторана Шанса, када су градитељи наишли на људску лобању.

Beograd-ispod-Beograda-01

Иначе, гробље се простирало дуж данашњег парка, и у највећој мери су на њему почивали православци. Како бележе историчари и протестанти и католици су имали свој део гробља који се налазио близе данашњој Таковској улици, док је посебан део управо у близини ресторана Шанса „припадао” утопљеницима, војницима и самоубицама. Ташмајдан је интересантан и по томе што је ту прочитан Хатишериф 1830. године, али и зато што многи старији историчари тврде да су овде, а не на Врачару спаљене мошти Светог Саве. За данашње Београђане би ипак најинтересантнија била сама „утроба” овог дела града. Наиме, још од римских времена на овом месту постојао је каменеолом, односно рудник. Одатле је вађен камен којим је био изграђен антички Сингидунум. Касније га „наслеђују” Турци, који му и дају овакво име од речи таш камен и мајдан рудник. Ташмајдан је готово потпуно избушен, проткан системом од неколико печина које су међусобно повезане ходницима, па није неисправно поређење да подсећа на јабуку којој је само кора остала.

Управо у овим пећинама био је смештен Карађордев штаб 1806. године када је са својим устаницима преотимао град од Турака, а током I светског рата овде су се сакривали ондашњи Београђани од бесомучног бомбардовања Аустроугара из Земуна и друге стране дунавске обале.

Beograd-ispod-Beograda-02

Данашњи изглед Ташмајдан добија током II светског рата захваљујући немачком генералу Александеру Леру, који је испред Вермахта био задужен за југоисток Европе. Одмах по заузимању српске престонице, Лер решава да направи тајну, подземну Команду за југоисток, а боље место од Ташмајдана није могао да нађе тим пре што је печина већ постојала. Дакле, остало је само да се сводови озидају и подупру како би подземна грађевина била што отпорнија на ударе бомби. Радове су углавном изводили заробљени Срби, који су, због тајновитости целе операције, одмах након окончаног посла били стрељани. Лерова команда је била огромна, поврсине од око 7.000 квадратних метара, комплетно електрификоване и опремљена посебним дизел генераторима. У њу су могли да уђу камиони, а унутар овог подземног војног упоришта могло је да борави 1.000 војника током пола године, без потребе да излазе напоље.

Beograd-ispod-Beograda-03

Зато су борбе током завршних операција за ослобођење Београда 1944. године биле веома жестоке управо у околини Ташмајдана. Руси су надирали са дунавске стране, док су Немци били решени да град држе што дуже, јер су морали да обезбеде пролаз трупама групе армија „Е” које су се повлачиле из Грчке и Африке. Зато су Немци за одбрану Београда одредили најверније и најхрабрије људе који су пружали жесток отпор руским и партизанским снагама. На крају битке, огроман број жртава био је и са једне и са друге стране, а неки од очевидаца још дуго су тврдили да је једна од масовних гробница била управо на месту где се данас налази ташмајдански стадион чија је садашња намена сведена на повремено одржавање концерата. Наводно, ту су на брзину, сахрањени и Немци и погинули Руси, а таква места су још дуго у Београду звали „кречане”!!!

Тајне лагума у Карађорђевој улици

Када се прелази Бранков мост са новобеоградске на страну на којој се налази стари део града, види се типична панорама Београда закриљена Саборном црквом, поред које се налази Косанчићев венац. Испод овог пејзаза, у Карађорђевој улици налазе се улази у 13 великих лагума, од којих највећи садржи простор од око 1.000 квадратних метара. Дуго после II светског рата ови лагуми су били тајна многим Београђанима, јер им је намена била да, у случају ратне опасности, буду склоништа. Додуше, ту намену су ова места имала и за време рата, када су се у априлу 1941. године немачке „Штуке” обрушавале на град, а уплашени Београђани тражили заклон баш у овим лагумима. Лагуми су, да подсетимо, вештачке пећине које су углавном имале економску намену. У Земуну су постојале и такозване лагумице, које су такође биле копане у лесним падинама, али им је намена била да послуже као стамбени простор. Ови лагуми, у Карађорђевој улици, су били ту због близине луке. Наиме, некада је друмски саобраћај био и неразвијен и несигуран, па је транспорт и робе и путника реком био најчешћи. Пристаниште се налазило баш у данашњој Карађорђевој улици, а да би се довезена роба лагеровала, било је неопходно имати адекватне магацине. Једини начин да се роба сачува у време када није било фризидера, били су лагуми. Ови простори су били копани дубоко под земљом, али су имали отворе за вентилацију, како се у њима не би скупљала буђ, и да би простор био проветрен. Тако је остало до данас. Лагуми у Карађорђевој улици су сада или празни, или су их присвојили локални приватници, а онај поменути, највећи, и сада краси 17 огромних буради запремине 10 хектолитара. Ова бурад су до педесетих година XX века били у власништву скопске фирме „Лозар”, да би данас остала заборављена и никоме потребна. Интересантно је и то да су сва бурад већа од улаза у лагум, што значи да су сва била у њега унесена део по део, да би их у самом подземљу склапале веште занатлије пинтери. Каква ће бити будућност ових подземних грађевина, као, уосталом и саме Карађорђеве улице, која би могла да буде врста београдског Монмартра, остаје да се види. Али, ако смо већ желели да имамо туристичку атракцију какву имају све велике европске метрополе, онда смо баш овде могли да је нађемо.

Остале подземне чаролије

Са сремске стране београдских река налази се Земун, место које је вероватно још раскошније у свом подземном урбанизму од Београда. Разлог је што су ту Аустријанци боравили знатно дуже, па су, непрекидани ратовима, знатно лепше могли да покажу своја раскошна знања о подземној градњи, у којима су били знатно искуснији и вештији од супротстављених им од преко пута Турака.

Тако је Земун препун подземних коридора, који се распростиру од самог Гардоша, па дуж делова града који се данас зову Ћуковац и Мухар, скроз дуж Бежанијске косе. Разлог постојања ових лагума био је углавном економски, бас као што су настајали и они у Карађорђевој улици. Земун је био вазан трговачки коридор, и то у оно време, тачно на размеђу Запада и Истока. Роба је, дабоме, била довожена реком, и одатле је пуштана даље у промет, па је Бежанија била идеално место за складиштење допремљених добара.

Beograd-ispod-Beograda-04

Немци су повлачењем за собом оставили значајан број подземних објеката, углавном војне намене. Тако се и данас поред стадиона ФК Чукарички могу видети остаци бункера, јер је то место некада било од изузетног стратешког значаја. Тада нису постојале модерне грађевине, па је видик ка Сави био одличан, а свако пловило које би покушало да се приближи речним путем бивало је „као на длану” немачким оруђима. Слично је и са Звездарском шумом, где и сада постоје остаци војних инсталација одакле је контролисана пловидба Дунавом.

Београд има и старије значајне грађевине, које и дан данас стварају језу онима који успеју да их обиђу, а једна од њих је свакако Римски бунар на Калемегдану. Још давне 1954. године филмски геније Алфред Хичкок, приликом обиласка ове грађевине објаснио је како га оваква места „посебно узбуђују”. А није тајна шта је његову раскошну масту подстицало на делање. Интересантно је такође, да су градитељи метро станице „Вуков споменик” наишли на готово идентичну грађевину, очигледно насталу у време аустријске владавине Београдом у XVIII веку, али је остало нејасно како је бунар дубок око 40, а широк 3,5 метра био направљен тако далеко од вароши, која је тада завршавала на данашњем простору Трга Републике. Посебна прича о Београду су његове подземне воде и водотокови, који су вековима стварали невоље онима који су кретали да копају темеље за важне грађевине у центру града. У књизи „Београд испод Београда” јасно се види како су безмало све важне грађевине у центру града, попут хотела Москва или Славија, или палате Албанија или Београђанке, грађене тако што је прво морало да се реши питање веома обилних подземних вода испод њих. Најзад, још један важан део београдског „подземља” свакако су и гробља, јер су костури оних који су пре нас живели у овом граду, разасуте свуда испод централних делова града.

Тако, ако зивите у Београду, једно је извесно: испод града данас има знатно више људи него што их живи на плочницима двомилионске престонице.

(из књиге „Београд испод Београда“, Зорана Љ. Николића и др Видоја Д. Голубовића)

Facebook коментари

Пошаљите коментар